Дежурни кривци
Кривица је темељни појам за дефинисање нас, људских бића, и наше мисије на овом свету.
Бити крив значи бити у нескладу са изворном вертикалом Небо-Земља која сваког појединачног човека повезује са идејом Човека, потенцијалног и савршеног. Никада појединачни човек није достигао потпуни и трајни склад са овом вертикалом. Дакле, сви људи су криви и ту кривицу носе у себи, осећају је, неко јаче, неко слабије, и реагују на њу различито - страхом, бесом, тихом патњом, кајањем, самоубиством, хедонизмом, рутинерством, амбицијом, уштогљеношћу, скромношћу, несебичношћу, уметношћу, науком...
Бити човек, фактички, значи - бити крив. Из те кривице потиче много тога лошег, али и многа тога доброг; уствари - све што је човек икад изговорио, учинио или направио. Све извире из осећаја кривице који је човеку, изгледа, прирођен. Човечанство, то је збир различитих појединачних реакција на темељни осећај кривице, а затим и међуоднос последица тих реакција (одатле потиче и слика хаотичног света, али и нада да је његово сређивање могуће).
Ипак, оваква дефиниција човечанства и човека никако не унижава ни људску заједницу ни појединца, већ пружа једно могуће усмерење ка спасењу. Не потпуном и не коначном; не ка спасењу као дефинитивном разрешењу проблема кривице (он је темељ људског бића и пут ка спасењу поплочан је њиме, па би његовим привидним решавањем човек сам себе порекао и заробио у симулакруму раја), већ ка спасењу као трајном процесу, као борби, свакодневној, у себи - за друге; против себе - за себе.
Исправљати себе, усклађивати се са вертикалом Небо-Земља (у њеној близини и нигде другде крију се смирење, задовољство и срећа), одбацивати терет крајњих заблуда што нас опасно љуљају и потресају зграду нашег бића - то је животна потреба, али и морална обавеза сваког човека. То је најплеменитија служба човекова. Улога за коју нису потребне маска и глума.
Бити човек - бити усправљен. Храбар и борбен, али, истовремено, и миран и мудар. Само такав човек заслужује слободу, јер само такав човек неће слободу злоупотребити, неће изнова завртети паклену вртешку кривице и окајавања, већ ће слободу употребити у складу са осовином света чије параметре осећа у себи. Са осовином која држи овај наш свет у равнотежи.
Слободни људи (и даље несавршени, али прекаљени на путу усавршавања) биће господари света, али то неће бити ни њихов плен ни њихова награда. То ће опет бити - мисија.
Бити господар Земље значи - бити њен чувар. Чувати је од Великих Криваца чије покајничке сузе прете да је потопе.
Бити крив значи бити у нескладу са изворном вертикалом Небо-Земља која сваког појединачног човека повезује са идејом Човека, потенцијалног и савршеног. Никада појединачни човек није достигао потпуни и трајни склад са овом вертикалом. Дакле, сви људи су криви и ту кривицу носе у себи, осећају је, неко јаче, неко слабије, и реагују на њу различито - страхом, бесом, тихом патњом, кајањем, самоубиством, хедонизмом, рутинерством, амбицијом, уштогљеношћу, скромношћу, несебичношћу, уметношћу, науком...
Бити човек, фактички, значи - бити крив. Из те кривице потиче много тога лошег, али и многа тога доброг; уствари - све што је човек икад изговорио, учинио или направио. Све извире из осећаја кривице који је човеку, изгледа, прирођен. Човечанство, то је збир различитих појединачних реакција на темељни осећај кривице, а затим и међуоднос последица тих реакција (одатле потиче и слика хаотичног света, али и нада да је његово сређивање могуће).
Ипак, оваква дефиниција човечанства и човека никако не унижава ни људску заједницу ни појединца, већ пружа једно могуће усмерење ка спасењу. Не потпуном и не коначном; не ка спасењу као дефинитивном разрешењу проблема кривице (он је темељ људског бића и пут ка спасењу поплочан је њиме, па би његовим привидним решавањем човек сам себе порекао и заробио у симулакруму раја), већ ка спасењу као трајном процесу, као борби, свакодневној, у себи - за друге; против себе - за себе.
Исправљати себе, усклађивати се са вертикалом Небо-Земља (у њеној близини и нигде другде крију се смирење, задовољство и срећа), одбацивати терет крајњих заблуда што нас опасно љуљају и потресају зграду нашег бића - то је животна потреба, али и морална обавеза сваког човека. То је најплеменитија служба човекова. Улога за коју нису потребне маска и глума.
Бити човек - бити усправљен. Храбар и борбен, али, истовремено, и миран и мудар. Само такав човек заслужује слободу, јер само такав човек неће слободу злоупотребити, неће изнова завртети паклену вртешку кривице и окајавања, већ ће слободу употребити у складу са осовином света чије параметре осећа у себи. Са осовином која држи овај наш свет у равнотежи.
Слободни људи (и даље несавршени, али прекаљени на путу усавршавања) биће господари света, али то неће бити ни њихов плен ни њихова награда. То ће опет бити - мисија.
Бити господар Земље значи - бити њен чувар. Чувати је од Великих Криваца чије покајничке сузе прете да је потопе.
 |
| Фото: лична архива |
Коментари
Постави коментар