Тајна бића

Дечак, шетам улицама Смедерева, и звиждућем у себи класичне мелодије Моцарта, Баха, Бетовена.

„Малу ноћну музику“, на пример.

Неке чујем као музичку подлогу за рекламе. Углавном ми се допадају оне полетније, брже.

Касније, сазревајући: „Токата и фуга у де молу“. Али и: „За Елизу“.

Лепа Ванеса Меј и њена електрична виолина носе свој део проводаџијских заслуга за моју занесеност. И цртани филмови, наравно, они у којима је класична музика носила и оплемењивала радњу.

Међутим, „Концерт у подне“ нисам волео, мењао бих канал чим почне. Из неког разлога ми је све то деловало уштогљено и преозбиљно. А можда је разлог томе туга због управо завршеног цртаног филма „Срле и Пајче“... Или због тога што ми је тај концерт најављивао да морам у школу, у другу смену.

У равнодушне раље система.

Крајем дечаштва, а почетком младости, помало уз хеви метал, обожавао сам гитарске обраде класичних композиција. Да пробијем бубне опне и продубим видике.

И тако даље. Преко Вивалдијевих олуја и урнебеса, до Шопенове смирености, Сатијеве меланхолије и малих, симпатичних открића, попут Брешанела. Све дубље у тајну мелодије. У тајну бића. У себе.

A оно што ме у мом односу према класичној музици посебно радује јесу, пре свега, три сазнања: да сам је откривао потпуно сам, да ми неописиво прија и да имам осећај, веома загонетне природе, како сам све те мелодије  већ имао у себи, и пре него што сам их први пут чуо. Као да сам их носио негде дубоко, али не у подсвести, него више у самој крви и у ћелијама.

Као да су моје, зато што сам део неког много ширег света од овог који можемо да досегнемо чулима. Као да су са истог извора са ког је потекло и моје биће. Из света чистих идеја и безбројних могућности, под будним оком стваралачких закона. Истекле кроз пупак света међу људе, да их сете ко су и колико блистави могу бити.

А тренутак када сам их први пут чуо, ко зна кад у тмини раног детињства, био је само окидач који је одвио ту непрекинуту нит што ме повезује са музиком векова, хармонијом сфера.

Можда се зато моја душа и моје мисли смирују сваки пут када осете тај звук што милује и, без обзира на све страхоте сурове стварности и стварних сумњи, безгласно шапуће: „Све је било, јесте и биће.

У реду.“

Аутор: Маријана Спасенић