Вирус слободе

Пирамида моћи има девет нивоа.

На првом су психопате. У њима се родила идеја.

На другом су идеолози. Они разрађују идеју и праве план како да се спроведе у дело.

На трећем су стручњаци. Они врше припреме за што успешније спровођење плана.

На четвртом су политичари. Они спроводе план.

На петом су олоши, битанге, пробисвети и плаћеници. Они извршавају план.

На шестом су дворске будале. Они скрећу пажњу са извршавања плана.

На седмом су корисни идиоти. Они су, у великој мери несвесни, саучесници у ширењу одређене идеологије. Много их је међу интелектуалцима, што често зачуди на почетку проучавања овог феномена.

На осмом је народ (грађани, сељаци, радници, обични људи). Они су контролисана радна снага, извор сирове и креативне енергије. Има их највише. Они су, мада то најчешће и не знају, темељ пирамиде моћи, њен најважнији део. Ако се осми ниво убеди или натера да служи систему, тај темељ не љуља пирамиду, мирује, и онда виши нивои моћи из њих неометано црпе енергију (физичку и духовну).

Ако се осми ниво због нечега узнемири, он љуља темељ пирамиде моћи; тада се систем узбуни и почне да умирује темељ. То је систему од примарне важности, од тога му зависи опстанак – да темељ не таласа превише и да се понаша предвидљиво. У томе смиривању значајну улогу имају: корисни идиоти, дворске будале и извршитељи.

Дакле, темељ на својим плећима држи систем, вољно или невољно, свесно или несвесно. Када би ту истину схватили сви припадници осмог нивоа (или макар критична маса) и побунили се, цела пирамида би се урушила врло брзо, као мехур од сапунице, а ослобођење би дошло као природан след догађаја (и при том не би дошло до катаклизме и хаоса, то је још једна варка система, да заплаши радну снагу, да је одврати од побуне). Побуна се зато мора спречити, чак и сама помисао на њу. У ту сврху систем измишља све нове и нове начине, али уопштено говорећи то су: забава и школа (превентивно) и сила (интервентно).

Да је осми ниво темељ и неопходни део пирамиде, говори и чињеница да систем још увек није побио или протерао ту већину, већ их и даље искоришћава и обликује у складу са својим потребама. Развој вештачке интелигенције (људи-машина и робота) може то да промени, а време ће показати како ће се та промена одвијати и да ли ће довести до редукције бројног стања осмог нивоа или ће то питање бити решено на неки други начин. Главни је проблем: креативност. Она је у исто време и оно што човека чини непредвидљивим и опасним, али и врло корисним за систем, само ако се усмери онако како систему одговара. Вештачка интелигенција нема ту дозу креативности и вероватно је још неко време неће имати (можда и никад), па човек остаје главни извор креативне енергије која је систему потребна.

Девети ниво је само условно тако назван, јер он не чини конструкцију пирамиде, а често је и изван пирамиде. Чине га слободни људи, којих има много мање од припадника осмог нивоа. Без икакве дилеме, они су највећа опасност за безбедно и неометано функционисање система. Систем их препознаје као „вирус“ и против њих користи сва доступна средства. Систем их не дозвољава у својој близини, зато што је и један довољан, ако је у највећој мери слободан и одлучан, да демонтира целокупан систем, будећи у другима „вирус“ слободе. Код овог „вируса“ најопасније је то што може да се прошири веома брзо, у свим правцима, из било које тачке, потпуно непредвидиво и без икаквог обзира према логици пирамидалне конструкције, па је систем понекад затечен и треба му много труда да се избори са његовим дејством.

Нажалост, пошто слободни људи често нису чврсто повезани и строго организовани, а неретко делују и потпуно сами, систем успева да се изнова и изнова одбрани од „вируса“ слободе. Зато је и једна од главних брига система и његових послужитеља – не дозволити, по било коју цену, од стране система неконтролисано удруживање људи, а поготово не на истински демократским основама.

Фото: лична архива

На срећу, то никад не поколеба истински слободне људе и не натера их да коначно одустану од борбе која траје од памтивека, на овај или онај начин.

Од памтивека се вије слободарско коло и виће се док има ко у њега да се ухвати. Што је коло бројније и уиграније, то је ритам слободе убитачнији по темеље пирамиде моћи.

Када се коначно распадне, њен врх ће се стрмоглавити и разбити у парампарчад, а њена средина ће пасти у руке народа спремног да наплати деценије понижења и ропства.

Наравно, краја борби нема, јер као што и у најнеслободнијим временима искра слободе тиња у малобројним срцима, тако и на развалинама пирамиде моћи преостане нешто злог корова чије семе ветар времена разноси међу уморне борце.