Пуки

Родио си се на неком свом Златибору, који нема ни име ни туристе, али зато још увек има душу.
 
Душу коју си својим непрестаним лајањем чувао.
 
Ко зна од кога, ко зна од чега... То си знао само ти...
 
Имао си срце јуначко и до последњег тренутка си се храбро плашио грмљавине, ветрова ноћи и дивљих звери.
 
Можда само њих, можда само њих...
 
Све остало си нежно волео...
 
Ниси знао да причаш, али си нас стрпљиво учио безусловној љубави, тој древној вештини стварања и обнављања света. Сваки сусрет наших дланова и бутина са меким јастучићима твојих шапа – једна лекција!
 
Да, за још једну лекцију молиле су нас твоје црне, округле очи, испод угљеносивих праменова и коврџа...

 

Можда ће неко трезвен и са обе ноге на земљи рећи да претерујем и да један црни, чупави, планински пас, ипак, није могао бити мудрац и учитељ?
 
Тај сигурно није, Пуки мој, погледао у та два мала, топла ока. Да јесте, у њима би видео темеље света, три стуба што прожимају од врха до дна и највећу звезду и најмању трун прашине: љубав, веру и наду.
 
Можда ће рећи, али нас неће бити брига, јер ми смо са тобом летели по зимзеленим морима шума, скакутали по мрким облацима камења, безбрижни, хватали облаке за косу и сунце несташно вукли за браду...
 
Ми летимо и сада, не хајући за приземну трезвеност несрећника и песимиста.
 
Ми и сада летимо, сећајући се како си скакао у вис, попут циркуског акробате, сваки пут када кренемо у шетњу. Ту снагу могла је подарити само чиста и бескрајна енергија љубави. Та жеља да својом влажном њушкицом и храпавим језиком досегнеш наша насмејана лица, само је из љубави могла потећи.
 
Та исконска радост живота.
 
Ми верујемо, носећи са собом слику твоје безбрижности сваки пут када некуд одлазимо. Лајао јеси, скакао јеси, али у томе није било ни трунке очајања, иако ниси знао ни где идемо, ни да ли ћемо се икада вратити. Веровао си да ћемо се вратити и никада ниси грешио.
 
Јер, да – на крају крајева, све ће бити у реду.
 
А умео си и да чекаш, шта све не... И кога...
 
Зору да растера ноћ, јутро да нас свежином разбуди и разгали, доручак да ти нас донесе са мирисом ђаконија и порцијама мажења, разговора и играња. Чекао си по подне и смирај дана да најаве шетњу и јурцање по бреговима. Чекао си да се вратимо са наших сталних путешествија. Стрпљиво, начуљених ушију. Па шта је то, ако није нада?
 
Непомућена и увек спремна да замаше репићем...

 
И тако, једне ноћи, док смо, на све четири стране света, спокојно градили царство снова, неки тихи шушањ тргао те је из лаког дремуцкања. Хладни ветрови ноћи поново зањихаше септембарски зреле крошње крушака, јабука, шљива и дуња.
 
И по последњи пут, стао си у одбрану те невиности што несвесно зри по свету...
 
Можда си залајао, можда зарежао на хладне хорде што доносе само уништење и смрт међу људе, животиње и биље?
 
Можда си одлучио да коначно станеш на пут тим злим волшебницима, маговима и фарисејима без лица и душе?
 
Ко зна, можда само ти, зашто си раскидао ланац и преврнуо дрвену кућицу? Да ли је зло дотле дошло, да ли је светлост баш толико устукнула, да више није обасјавала ни дом, ни срце јуначко?
 
Не знамо...
 
Али се надамо и верујемо да и сада луташ, по неким другим Златиборима, тражиш неке друге Трнаве, да нека друга бића подучиш вештини безусловне љубави...
 
Да им обновиш и сачуваш душу, као нама...