Празноглави празнодушци

Аутор: harrison.anthony25
Извор: www.flickr.com

Немаш мишљење.

Позајмиш мишљење од другог.

Само што се оно више не зове мишљење, него прерасуда, јер није засновано на личном искуству и унутрашњој спознаји.

Носиш предрасуду пред собом као заставу и у себи као отров.

Машеш њоме и на њој засниваш своју позицију, с кореном у заблуди.

Градиш себе на лажи, на лажи засниваш односе са другима, кроз призму лажи посматраш свет.

Не видиш, и не разумеш. Ни свет, ни људе, ни себе. Луташ, уплашен страшилом ума које си сам склепао.

Падаш. Браниш се, ужаснут, и батргаш попут корњаче на леђима, све се дубље заглибљујући у кал незнања. Очајан, јер не схваташ смисао страдања.

То су камате на ону прву позајмицу.

Заносећи се позајмљеним вредностима, ниси марио, а камате су пристизале. И ти си их отплаћивао новим позајмицама.

Онда су стизале нове камате на те нове позајмице.

Камате на камате, позајмице да се врате позајмице.

И тако дан за даном, у имагинарном вртлогу зеленашког лудила.

Док не схватиш: да си роб. Свезан нераскидивим дуговима.

Али то сазнање те не може спасти од коначне наплате, банкрота и пропасти.

Разбуђена, недозрела жеља за слободом гротескно звечи у шупљој души. Увиђаш, касно, да си празан и да ничега у себи немаш чиме би исплатио грозне повериоце. Ни трунку идеје.

А и да имаш, то ти је сад већ потпуно јасно, само би агонија била на кратко продужена, и ништа више.

Кајеш се и молиш за опрост, али у паклу нема никог да те чује и пружи руку.

У паклу чији си бездан сам саздао, мислећи да градиш:

степенице до раја.