И би светлост!

Пролазећи кроз „Моравску ноћ“ Петера Хандкеа, енклава постаје издвојени простор у укупном простору, а секунда у којој албански дечак једва приметно отпоздравља на махање Српкиње из аутобуса постаје она дуга секунда која може да потраје и читаву вечност. Секунда у којој жива људскост пробија кроз ужасну љуску затрованости мржњом, тачније потпуним неразумевањем Себе и Света.

Тај једва приметни дечаков покрет, не ни целе шаке, већ само прста, није рефлексни одговор, већ вољни покрет, зауздан, додуше, страхом да га неко не примети и не схвати онако наопако како то само може незнање – као издају, као прст у Свевидеће Око увек будних чувара Идеологије.

У тој секунди, уоченој од Аутора, сачуваној од Заборава, истргнутој из стварности и овековеченој у Стварности, показује се да испод површине, иако то у свом савременом очају често не осећамо, плута слободна и жива – Љубав. И из те Љубави, израња жеља једног људског бића да се приближи другом људском бићу, да га упозна и пригрли, да заборави на страх и на грубе идеолошке калупе, да, макар на ту једну једину Секунду, буде потпуно Човек, са својим наивним сновима о људима као браћи и сестрама. Са својом вером у Човека као призми кроз коју се преламају Светлост, Лепота и Доброта Стварања. Углавном, нешто много боље од онога што нам се сваког дана нуди на пијацама робова и у аренама спектакла.

А онда, ипак, Секунда Вечности, оставши похрањена у срцу Читаоца, уступа место секундама и минутама стварности. Аутобус одвози Српкињу кроз албанска насеља, назад ка енклави, а прате их хладни погледи и покоја каменица што украшава стакло напрслинама, које, нимало случајно, Аутора подсећају на паукове.

И шта остаје на крају ове кратке епизоде Хандкеовог романа?

Остаје напрслина на стаклу, још неко време, док материју не раставе и преобликују закони постојања. Остаје и напрслина у душама оних који су је каменицом начинили или јој се обрадовали, и у душама оних који су је са друге стране немо посматрали, па после, себи у браду, гневним гласом, олакшавали муку остављености од свих. Док не прођемо и ми, и они други, остали. И они трећи, далеки, понекад само у пролазу, да провере да ли се све одвија према плану, да не згасне пожар незнања, страха и мржње.

Много дуже остаје дечаково махање и напрслина на недовршеној и само наоко неуништивој Кули Моћника.

Нажалост, остаје и чињеница да су каменице бацала – деца. Деца, играјући се поред пута, чула би аутобус и препознала да није „њихов“, да је „српски“, а затим би, пре помисли и одлуке, рефлексно, бацала камен и настављала своју игру. Само, од тог тренутка, то више није „наивна игра за децу“. То је сада игра, она најтежа и најодсуднија, у сваком појединцу, игра, тачније борба, за душу, са основним питањем – да ли ћеш је сачувати или изгубити.

У тој борби постоје само две стране: она на којој је дечак који маше и она на којој је дечак који баца камен. Обе су у сваком дечаку, и у свакој девојчици. У истој Секунди и у свакој секунди. Коју ћемо страну одабрати, зависи од нас, од наше воље. Сваке секунде нашег живота, чак и пре последње, пре него што запловимо у Тренутак.

Ако се препустимо вољи организатора „игре“, тих древних и лукавих Идеолога, постајемо шупље марионете, чак и када нам се чини да све иде добро, чак и када нам се чини да је рефлекс мржње и страха дошао ниоткуда, или да је плод наше воље.

Ако стварно поступимо по својој вољи, бићемо Људи, чак и када другима делује да је све пропало. Јер поступајући по својој вољи, вољи Човека, човек може поступити само – човечно, што ће рећи: часно, храбро, праведно.

Венци такве победе нису венци од лишћа, ни од злата, ни од похвала, већ венци од саме Светлости, невидљиве бездушнима.

Ето, то остаје.

Аутор: Mysticsartdesign
Извор: www.pixabay.com