Познавање природе и друштва

Човек би требало да познаје природу и да са њом сарађује, јер је део ње. То су знање и мудрост човеково. Све остало само су лажно знање и лажна мудрост, чији је корен у сујети и похлепи, а пре тога у слабости и страху. А најпре – у незнању.

Када човек добро познаје природу (а самим тим и себе) и складно са њом сарађује (чинећи тако самом себи добро), тек тада у потпуности разуме и осећа (у том осећају су кључеви мира и блаженства) оно што раније није: да је све повезано у једну целину која се зове Живот. Ово сазнање га подстиче да продуби (не обавезно и прошири) своје знање о себи и свету и да потпуније заволи и једно и друго.

Кругу том нема краја. Љубави тој нема граница. Мрак незнања уступа пред светлошћу истине и недовршени човек (дете Земље) постаје заокружени, испуњени Човек (дете и Неба и Земље).

Дете Неба и Земље, просветљено, више се не плаши заблуда непросветљеног ума. Пошто више нема страха, нема ни слабости. Пошто нема слабости, већ само унутрашње снаге која се вечно прелива кроз Живот, нема више потребе за лажним спољашњим снагама и покретачима.

Фото: The Execution of Louis XVI in the Place de la Revolution on January 21, 1793.
Аутор: Fine Art Images/Heritage Images/Getty Images

Заокружени, испуњени Човек не тражи спољашње подстицаје, већ је он тај који подстиче сваким појављивањем, сваком речју и, највише, сваким својим делом. Он не може бити сујетан и похлепан, јер му не треба ништа више од онога што јесте. А јесте, јасно види, део Живота и носилац његове непресушне енергије – Љубави. А то је највише што човек може да буде.

Тврдњу да је природа равнодушна према човеку може да изрекне само онај ко је не познаје и ко не схвата да тиме и себе проглашава равнодушним, а самим тим – такав и постаје. Равнодушан према природи. Последице тога можемо да видимо на сваком кораку, и у природи и у људима, јер то је исто – мада незналице и даље не схватају једну тако једноставну и очигледну истину.

Даље се из незнања о природи (и себи) рађају унутрашња несигурност и слабост, затим страх од непознатог окружења (света, природе), али и од правог себе, и на крају мржња према свему и свакоме ко није (умишљено) „Ја“. Такав човек се све више удаљава (духовно и физички) од природе. Иако понекад то удаљавање доноси појединцу привидну моћ над природом и лажну слободу од њених „стихија“ (сада коначно може да „контролише“ природне процесе и подреди их себи – лажном себи), на крају тај појединац страда (јер све је то и себи чинио – мрзео, напуштао, издавао, покоравао, уништавао, угњетавао и подређивао обичној заблуди, опсени...). 

Незрели и немоћни да сагледају сопствену одговорност и окају своје грешке (јер себе не познају и својим поступцима узроке не препознају), за лично страдање и зао удес сада оптужују било кога и било шта, само не себе: Бога, судбину, живот, баналне околности („ситуацију“), али најрадије – „стихију“ природе.

Цела булумента „мудраца“, „научника“, „филозофа“, „реформатора“ и „пророка“ упреже се како би оптужбу лепше срочила и суровију освету природи сковала. Схватајући деловање природе као претњу човековој „слободи“ и „напретку“, они вековима раде на томе да је зауздају, а резултат је све већа неслобода човекова.

Кунући се у своју напредност и жељу да спознају природу и оптужујући сваког ко другачије мисли за заосталост, они сами показују врхунско незнање покушавајући да своју похлепну идеологију (називајући је најлепшим и најузвишенијим именима) надреде свему, па и самој природи. То би било нешто попут малог детета које би рођену мајку схватило као претњу свом напретку и развоју, а рођеног оца као претњу својој слободи, па их ставило у окове и онеспособило да му помогну, а затим оптужило за заосталост сваког ко би му указао на чињеницу да је затровало млеко које га храни и одсекло руку која га штити.

Фото: Environmental Pollution
Аутор: Kai Stachowiak

Наравно да свако тежи развоју и слободи, али они не могу да дођу као последица тешког насиља (и над собом и над светом који нас окружује), већ само као природни след личног усавршавања, дакле, из нас самих. И као резултат савладавања изазова, а не њиховог вештачког одстрањивања. 

Укратко, нећемо бити живљи ако све живо контролишемо. Нећемо бити моћнији ако све што је моћно спутамо. Нећемо бити мудрији ако све заглупимо. Нећемо бити слободнији ако на све ланце ставимо. Јер то смо онда и ми – контролисани, спутани, заглупљени, заробљени.

Док они којима све то доноси корист, задовољно трљају руке. Они не осећају јединство Живота, али знају да постоји и да је највећа претња њиховој власти. Зато, то им је завереничка заклетва, треба држати што већи број људи подаље од знања о себи и о свету, о природи.

У незнању њихова је моћ. У знању је наша нада.

Фото: Wisdom: Seeds of Light
Аутор: Hartwig HKD