Писац, комедијант

Маша је тачно четрнаест година проживела на Земљи и данас јој је рођендан. Одлучила је да, по први пут, самој себи нешто поклони и то не било шта – вечни живот.
Убиће се.
Наравно, када би Маша могла да на тренутак изађе из приче и стане пред нас, сигурно би нам рекла да је израз „вечни живот“ обична иронија, јер она више не жели да живи, ни овај пролазни живот на Земљи, а камоли вечни. То би тек био прави пакао.
Не мрзи она живот, ни људе, само је према свему томе равнодушна.
И не верује у „вечни живот“ или у било шта тако неодређено. Маша добро зна, јер глупа није, да када умреш (или се убијеш, да, јесте), престајеш да постојиш и твоја свест се гаси.
Остаје тело да трули и то је све. Док још има оних који те се сећају, ти „живиш“ и на тај начин, мада је то једна прилично натегнута утеха за смртнике.
Али када и њих нестане, нестајеш коначно и неповратно, остаје само распаднута материја, наново искоришћена.
Можда је то, Машо, тај „вечни живот“?
Да, али то ниси ти, глупане. То ниси ти, и о свему томе ти не знаш ништа. Нема те.
У реду, Машо, не љути се.
Не љутим се, баш ме брига, досадан си, пређи на ствар.
Наравно.
Маша је одлучила да се убије и да нестане, јер јој је све ово постало страшно досадно. И баш њу брига и за мене, и за тебе, и за нашу иронију, и за „вечни живот“.
Она је према свему томе равнодушна, и није потребно даље се око тога замарати. Нећемо је одвратити од њене одлуке.
Ако душа и постоји, када се убијем, душа ће одлетети некуда, или ће се расплинути, или ко зна шта, али то нећу бити Ја и зато ме баш брига шта ћеш још да наклапаш.
Али, како хоћеш, свеједно.
 
***
 
Стижу гости и смеју се. Баш су глупави, али помало и занимљиви. Посматрам их као што животиње посматрају људе у зоолошким вртовима. Мислим, оне животиње које су очувале свој понос чак и у заробљеништву, не оне што их забављају и што узимају њихове мрвице хране.
На пример, као кондор и као пума, истовремено, ето, тако их посматрам.
Да ми није све тако дојадило, замолила бих те, забаве ради, да их обришеш из приче или да ми дозволиш да их ишибам, чисто да видим како би реаговали, да ли би се побунили и осветили ми се или би молили за милост.
Или да их ставиш у кавез, а ја да их обилазим и да им бацам мрвице, да упирем прстом у њих и вабим их да скакућу и да ме засмејавају.
Како би то било добро – претворити људе у циркуске атракције, научити их да шене, да се обрћу на леђа, да скачу кроз ватрене кругове и цео живот проживе као слуге владајуће касте – мене.
Али, вероватно би ми и то досадило. Уствари, већ и јесте. Пусти их, нека уђу, нека се кезе, нека причају увек исте приче, или их избаци кроз прозор.
Свеједно ми је.
Не занима ме.
 
***
 
Како да се убијем?
Није да ми је до ефекта, напротив. Само да не буде патетично.
Замисли, на пример, одем на Ковински мост и хоћу да скочим, кад, однекуд, црк'о дабогда, појави се неки добри Самарићанин и покуша да ме спасе. И, уместо да настави својим путем, каже ми нешто ужасно, као: „Не чини то, живот је пред тобом...“.
Па, будало, зато и скачем!
А сутра у жутој штампи наслов: „Убила се ученица – родитељи скрхани!“
„Скочила са моста, сведок тврди да је била пијана?“
Или, е то би било најгрозније, овако: „Самоубиство због неузвраћене љубави“.
О, мај гад!
Новине су на све спремне, само да се продају!
А секта, то си заборавила?
Да, то би исто било патетично, мада не толико. Ако би била нека баш гадна секта, можда чак и занимљиво. Ритуално убиство, мистерија. Ала би се продавале новине, ала би власници циркуса профитирали, а циркузанти заборавили сва понижења свог положаја. Као онда кад је убијена она певачица, сећаш се...
Да, причали су о томе годинама, а ништа није решено.
А новине се продавале, а власници трљали руке, а циркузанти нагађали ко је убица...
И тако, дојадило и то, и дошла нова ритуална жртва циркуског мњења и власничког интереса.
И нова, и нова, и нова...
Све исто.
Једно исто.
Здраво, Машо, јао ала си порасла, оволицка си била, чекај да те вучем за уши, што си лепа, пу-пу да не урекнем, ево тетка, ено стрина, овде теча, тамо ујак...
Дитирамб пакла...
 
***
 
Отишли су, хвалабогу.
Отишли су, Машо.
Сад могу на миру да смислим – како?
Хм...
Имаш ли неку идеју?
Бојим се да све у себи крију клицу патетике...
Хм...
Можда свако самоубиство и јесте у основи патетично?
Није. Смислићу.
А да, једноставно, напишем да си отворила прозор и закорачила напоље као да си кренула у шетњу и просто пала, без гласа, треснула о бетон, мртва на месту, нема поруке, нема повода, нема сведока.
Може.
Сигурно?
Да, уосталом, свеједно ми је. Ја о томе ионако ускоро ништа нећу знати, а они који остану после мене нека виде шта ће.
 
***
 
Отворила је прозор и закорачила напоље, као да је кренула у шетњу, готово незаинтересовано, и просто пала, без гласа, треснула о бетон, мртва на месту.
Нема поруке, нема повода.
 
***
 
Посматрао ју је како отвара прозор и закорачује напоље.
„Као да је кренула у шетњу?“, помислио је.
Видео је тај пресудни корак и кратки пад са трећег спрата. Није пустила гласа, само је треснула о бетон, мртва на месту...
„Зашто?“, питао се док јој је прилазио.
„Зашто?“, питао ју је нагнувши се над њен леш.
Леви образ био јој је прислоњен на бетон, а из уста текла је крв. Изгледа да јој је страна главе на коју је пала била прилично смрскана, али то није хтео да зна.
Била је лепа.
Дан се клонио паду, а сумрак је освајао двориште испод прозора мало брже него околни простор, јер је било окружено високим шимширима.
Била је тако лепа, тако мртва, у том сумраку који ће се ускоро претворити у ноћ.
 
***
 
Машо!
Није било одговора.
Машо!
Мртва сам, будало, не могу да ти одговорим.
Само сам хтео нешто да ти кажем...
Пусти ме, видиш да ми је коначно добро...
Само ово и ништа више, кунем се...
Кажи.
Био је један сведок.
Како!? Ко?
Један младић.
Што си ми то урадио? Није ваљда било патетично!?
Трудио сам се да не буде, али ко зна како ће читаоци да схвате...
Па, бре, јеботе, четрнаест година сам живела као да нисам живела, оживим на један сат, да ти учиним и да напишеш причу о мени, пристанем да ми све буде досадно и да се на крају убијем и само те замолим једно – без патетике – а ти ми и ту једну жељу, један каприс ниси испунио, већ си ко зна шта налупао, могу да замислим!
Извини...
Није ме ваљда пољубио?
Није.
Добро је, то би ме дотукло...
 
***
 
Била је тако бледа и лепа. Пољубио ју је, склопио јој очи и нестао у мрклој ноћи, негде под зидинама средњовековног утврђења.
Нико га никад није видео.
Био је и остао сенка иза наших лица.
Недокучив.

Фото: Writer Shadow
Аутор: waldryano (Pixabay)