Есеј о слутњи зоре

У пола четири ујутру не настају приче о којима се говори, већ само патрљци једног давног заноса, једне велике мисли која се изгубила у прашуми цивилизације, иструлела изнутра и споља, крхка као људски морал, јер крхко је све што нељудима даје наду да нису вешто прикривене звери.

Зато, ово што није чак ни прича, не претендује на освајање срца читалаца, читалаца који су издали своје приче и претворили се у бедну крпу за брисање брљотина болесних умова и лукавих илузиониста.

Читаоче, ти, једини верни и истрајни поштоваоче бледе сенке некадашњег сјаја поезије, веруј ми да сам уморан и поспан, да ме притискају стоноге напуштених намера, и немам снаге ни воље да те узалудно одушевљавам.

Уморни, ти и ја, још увек, када нас запахне дашак речитости, пожелимо да једно другом кажемо било шта, само не оне лудости сумануте свакодневице, јер знамо да смо међу последњим чуварима смисла и лепоте, осуђени на тихо умирање.

Жабокречина прописа, забрана и идеологија дави нас и гура доле,  у смрдљиво блато лицемерја, разврата и симулације разумног живљења. Не дамо се, држимо се за речи које искачу из тог убитачног реда, затим падамо низбрдицом и смејемо се, јер  верујемо да смо, на тренутак,  напустили логор смрти и зајахали уморну рагу слободе.

Све је то варка наде, али не мари, ми смо се одрекли успеха. Ми презиремо успех због ког умире све што још увек вреди. Тако и ова прича у покушају, не умире и не успева ни у чему. Чак ни да одговори, ни да проговори, макар да наговори заблуделог, бившег човека на неку наивност због које касније не би зажалио. Која би га откупила и спасла од њега самог.

Пред свитање је најхладније, бежим под ћебе снова, високо изнад малодушности. Победио сам ноћ, вероватно узалуд, али не кличем, јер не желим да узбуним уснуле грађане и грађанке. Уморни су и треба им мир, а не  тамо нека назови прича која ниједан њихов проблем не решава. Макар не у овом веку.

Не у овом животу.

Фото: Златиборска зора
Аутор: Маријана Спасенић