Шта ћеш да будеш кад си порастао?

Питали су ме, а из очију ми сјај севао,

шта желим да будем кад порастем.

 

Нисам знао шта да им кажем,

а из очију ми сјај севао.

 

И све бих ја нешто да истражујем,

да из чудног угла свет гледам,

да одем негде где нико није био

и откријем разлог што се од чула скрио.

 

И све бих ја! Да небом са облацима једрим,

и да дно морско прстићем заорем,

и да шапћем своје снове сненој јави,

и да на јави снове од меких речи кујем.

 

Питали су ме, није да нису,

а из очију ми сјај сијао.

 

Моје ћутање нису разумели,

док ми је сјај из очију сијао.

 

Хтео сам нешто да променим, било шта,

очајан што се свет у мени

од неостварености око мене скаменио.

 

Хтео сам да вриснем, да полудим,

и одем,

и нестанем,

да заувек престанем

да желим и да се надам

нечему од баналности већем.

 

Али нисам, ништа од тога,

док ми је сјај у очима тињао.

 

Све ређе су ме и питали;

сјај ми је у очима и даље тињао.

 

И порастао сам, као што сваком следи,

и нешто сам постао, мада не знам тачно шта...

Свако мора макар нешто бити, па и ја.

 

А шта? Бог свети зна...

Можда, оно дете што у мени

гроб свој је свило

и црни венац од пепела сјаја

 

што се угасио?

Аутор: Mohamed Hassan
Извор: www.pxhere.com