Шупљи људи

„Умјетност те чини јачом него што претпостављаш.“ Тако је говорио Бранимир Штулић.

Нажалост, Елиотови „шупљи људи“ нису хтели, или могли, да га разумеју. Они су уметност, као и културу уопште, схватили само као продужену руку идеологије, било које. Неке која ће њиховом „безобличном облику“ дати чврстину, која ће њихову „безбојну сенку“ обојити било којом бојом, па макар и крвавоцрвеном, па макар и пепељастосивом. Идеологије која ће, надају се Елиотови „пуњени људи“, њихову „затомљену снагу“ и „непокретан гест“ готово ни из чега, чудом Господњим, претворити у слободну енергију, у живот који тече и, ето тек тако, без труда, простом жељом, у велика, судбоносна дела!

Без дубоког промишљања, пажљивог планирања, без упорности и стрпљивости, и без истрајног и посвећеног рада – постићи нешто, бити неко, у великом свету и на паноу историје! У ту заблуду су, пре него у стваралаштво, многи поверовали, а Бранимир Штулић више није хтео да их разуверава.

И тако, уместо да будемо уметници, ствараоци, градитељи, да створимо себи и свету нешто лепо и трајно, макар солидан темељ за будуће нараштаје, ми смо се навикли да животаримо или као опортунисти или као губитници „под трепетом звезде која плине“, заглављени „између замисли и творевине“, стихијски и безглаво. Довољно је бацити само један поглед на наша лица и лица наших градова, на наше планине и реке, наше навике и однос према раду и знању, према култури и јавном интересу, али и на гнусна лица наших самозваних господара, и видети како „на сломљеној вилици наших царстава изгубљених“ изумиремо „не с тутњем, већ са цвиљењем“.

Извор: www.telegraf.rs
Аутор: Marko Jovanović

* Први цитат је стих из песме „Као и јучер“ групе „Азра“, а сви остали цитати су из поеме Т. С. Елиота „Шупљи људи“ у преводу Ивана В. Лалића.