Новембар

Новембар. Месец који, сирома', није створен за путовања.

Путује се лети, у јуну, јулу и августу. Путује се и у мају, док су гужве мање, а цене аранжмана далеко повољније него у јеку сезоне. Септембар, та посластица за оне који воле зрело лето и плаже без гомила што се нервозно и преплануло тискају око сваког центиметра квадратног! Путује се и у априлу, када пролеће стидљиво, невино показује своје дивно, цвећем овенчано лице, а и фебруар, богами, има своје обожаваоце, има и свој Дан заљубљених. О јануару и децембру да не причамо... О новогодишњим грозницама и божићним смирајима, о снегу, санкању и скијању... Октобар, поготово ако је малко топлији или, макар, ведрији, такође уме да заголица табане путника.

И, тако, поред марта, остаде још само тај уклети новембар. Па, чак и март – први гласник априлских и мајских буђења, цветања, (р)еволуција...  Али – новембар. Ко још планира путовање за новембар?

Лето је одавно прошло, дани су знатно краћи и хладнији, а Нова година и зимске чаролије још далеко... И у тој мртвој средини, ни тамо ни овамо – магловито се згуснуо, шћућурио - новембар! Свежина покупљена летос, увелико је потрошена. Следећа прилика за освежење се не назире. Умор стиже, а са њим и грипови, вируси, прехладе... Лишће је скоро потпуно опало са листопадног дрвећа. Зимзелено, ако га има, строгим контрастом само појачава утисак једне опште опалости, увелости, бескрвности. Фасаде су сиве, небо је сиво, вода је сива, људи су сиви, све се ноге вуку по пепељавом тлу, а уморна лица бледуњаво буље у то сивило, не очекујући више ништа...

И, баш негде у средини те паклене покислости и заморености, Бог се сажалио на трагично страдале новембарске наде, поклонивши им – Дан примирја. Државни празник. Дан или два предаха, паузу за хватање даха, новембарску лепотицу која мами уздахе истрошених државних службеника и службеница и матерински милује прегрејане главице намучених српских школараца.

Већ се од 1. септембра одбројавају дани до 11. новембра. На тај начин, новембар се од једног проклетог месеца, претвара, поготово у недељи пред Дан примирја, у месец жудно жељене слободе и заслуженог одмора. Да нема тог чувеног јесењег распуста, вероватно би се већ потписивала петиција за укидање новембра и за његово избацивање из календара.

Новембар је спасен! Побуна незадовољног грађанства је за длаку избегнута! Радост испуњава устрептала срца! Планирају се викенд-путовања, са породицом или са друштвом, до викендице, у село код бабе и деде или на планину! Друштвене мреже задовољно брекћу од милиона насмејаних фотографија које као да говоре: „Ми смо ту, живи и здрави. Смејемо се, путујемо, користимо дан-два слободе!“

Ове године, то је само један дан, петак, на велику жалост просветних радника, родитеља и ђака, али и свих оних којима је држава мајка.

Или маћеха. Али нећемо о томе сада. Мир, мир, мир, нико није крив.

Извор: www.pixnio.com