Михајловић у средину

Постоје тренуци у животу одраслог човека када се, изненада, сав пренесе у детињство, у ону добро познату атмосферу испуњену дечјим страховима, радостима, надањима, питањима, ишчекивањима, усхићењима и подераним коленима... У онај свет који је једном давно настањивао, а сада га носи у срцу и у сећању, као доживотну амајлију за терање баксузлука и старачке укочености.

У тим тренуцима, ми смо поново они неухватљиви мангупи, наивни завереници против тираније одраслих, што трче с ветром у лице и једва чекају крупне летње капи кише, да их хватају устима, или да их пусте да им падну на чело и распрше се, изазивајући весели смех који се ори улицама.

Тај тренутак у коме се ненадано вратимо тамо, у детињство, може се описати само делимично. Јер то је, пре свега, осећај, неухватљив попут мириса који нам се утиснуо у душу и који нас, када га којим случајем поново осетимо у данима зрелости, моментално врати у оне дане када је свет био, мање-више, ограничен на неколико улица, пропланака, реку и школу, а у исто време био и велик. И довољан за срећу.

Свако ко се макар једном на тај начин вратио у своје детињство, зна о чему говорим. Осећај је диван, прожет фином, тананом сетом, и чистом, невином срећом детета.

Ево, баш пре неких десетак дана, чуо сам да је умро Синиша Михајловић. Мада је годинама боловао и борио се против леукемије, вест ме је изненадила. Био је тек у раним педесетим годинама.

Наравно, одмах су почеле (знате их) оне две стране да се надмећу у томе која ће бити огавнија: једна у патетици, друга у олајавању.

Али, нећемо сада о њима. Не заслужују простор, ионако су га већ затровале својим шовинизмом и аутошовинизмом.

Трајало је то неколико дана, па се издувале обе те настране стране. Испљувале се под сенком легенде која одлази у легенду. А то ће и остати – легенда о једној фудбалској фурији, једној необузданој, искреној енергији која се смешка и подиже крагну на дресу.

Легенда о прецизном, разорном слободњаку који на почетку не улива наду, али на крају увек ставља на муке најбоље голмане света.

Синиша Михајловић је најбољи стрелац из слободних удараца у историји Калча, италијанске најбоље лиге, и једини који је постигао хет-трик из слободњака. То, знам, није исто што и освајања Александра Македонског по Персији и Индији. И није исто што и Пријамово поклоњење пред победоносним и суровим Ахилом. Не, није то ни топ шпанске армаде пред којим је дрхтао горди Албион.

То је нешто, историјски гледано, много мање, али, за мене, то је и много више. Ми, који смо скупљали самолепљиве сличице и будили се ноћу да бисмо гледали НБА утакмицу у којој играју и „наши“, знамо колико је то „много више“. То је достигнуће које нико не може да оспори, постигнуто на терену, без фолирања.

То је легенда о „нашем човеку“ који негде тамо у „страном свету“ постане најбољи, али на један шеретски начин.

Могу да ту легенду обесмишљавају стављајући Синиши Михајловићу на терет све оно што није изговорио, није помислио и није желео. Могу да му проналазе мане, да га стављају у исти кош са олошима и да у све то пројектују свој јад, чемер и празнину. Али не могу ту легенду да нам одузму и не могу да је униште.

Парадокслално, могу само да је учине живљом и истинитијом, а самим тим и дуговечнијом. Јер легенде о јунацима су легенде и о њиховим поразима, посрнућима и трагичким дилемама.

Ахил је храбар, али и гневан. Хектор је честит, али је и губитник. Марко је великодушан, али је и прзница.

Синиша Михајловић је искрен и природан, али и напрасит и тврдоглав. Уме да буде груб, али и нежан. Опсоваће, али ће се помирити. Рећи ће нешто што не треба, па ће се искрено покајати. Такав је.

А оно што ћу ја у ту легенду, када јој се будем враћао, увек уграђивати, јесте и тај осећај да је Синиша Михајловић важан део слагалице мог детињства.

Без њега, било би детињства, али не би било позајмљивања ВХС касете од друга Жељка (да не зна чика Тибика, његов отац, окорели „звездаш“), како би се до изнемоглости гледала реванш утакмица полуфинала Купа европских шампиона Црвена Звезда – Бајерн Минхен и, као врхунац тог класичног ремек-дела српске фудбалске историје (нека ми опросте „партизановци“), чула она чувена реплика наратора Милојка Пантића: „Михајловић у средину!“

Затим – перипетија. Лопту ногом неспретно шутира Аугенталер, али она се одбија ка голману Ауману. Изгледа да ће се све решити у корист Бајерна, а Звезда испасти на самом прагу финала...

Међутим, лопта се одбија некако незгодно... Прескаче Аумана, он покушава да је одбије врховима рукавица, али узалуд... Лопта улази у гол!

И онда тај тренутак. Поново сам онај дечак из Саве Немањића 9. Кожа ми се најежила, а срце узлупало као да први пут гледам ту сцену.

Радујем се поново, иако све то гледам већ хиљадити пут.

„Небо се отворило, стадион је експлодирао!“, одјекује чувена реплика наратора.

Победили смо! Идемо у финале! Сан је и даље жив!

Легенда је и даље жива, а и ја са њом!

Синиша Михајловић. Осмех. И она разуздана коса што вијори као застава младости, надахнућа и воље да се буде до краја оно што јеси.

Упркос свему.

Извор: www.kurir.rs