Есеј о уживању

Пре свега, треба отворено рећи: ја не умем да уживам! И баш зато ми се прохте, овог јануарског преподнева које наговештава снег, да напишем есеј о томе.

Уживање, именица добијена од глагола уживати. Заједничко полазиште обема тим речима, као и стотинама других, јесте корен жив. И тако редом: живот, живац, животиња, живахан, живети. А затим: оживети, заживети, преживети, проживети. У вези са тим, вероватно, и: жито, жир, жила. Све што је у вези са животом, рађањем и растом. (Х)растом. И, на крају овог набрајања, оно што нас занима: уживање.

Пре тога - уживети (се). „Ући“ у живот. Осетити његово било. Упознати га и спознати, изнутра.

А уживати? Нешто још дубље – не бити више само гост живота, његов опонашатељ, његов познавалац, макар и најбољи. Већ – бити једно са животом, потећи његовим током, препустити се његовим заумним матицама и вировима, бурама и слаповима, ћудима и хировима, притокама и мочварама, плимама и осекама, од непресушног извора све до бескрајног увира. Па, и још дубље, још мистичније од тога – бити живот сам! Бити сласт, и бити бол!

Јер, ако то нисмо, шта смо онда, ако не обични (можда и одлични) глумци живота, манекени умртвљене „истине“?

И, као што рекох на самом почетку: ја не умем да уживам. Мада, нека ми буде за утеху, уживуцкао сам пишући ове редове.

Зато се сада задовољно враћам кафи која ме мами са дрвеног сточића крај прозора.

Да је попијем. Са уживањем!

Аутор: Rahil
Извор: www.pixahive.com