Поље живота, поље смрти

Леп и сунчан пролећни дан. Поље белих рада. Нико не слути ништа. А онда се, одједном, иза хоризонта појавише два несагледиво велика бића. Међу белим радама проструја тихи жамор: „Шта је ово? Шта је ово?“ Бића су сваког тренутка постајала све већа. Приближаваху се оном делу поља где је белих рада било највише. Под њиховим џиновским стопалима подрхтавала је земља, ледећи сок у жилама престрављених милиона. Неки погнуше жута лица и покрише их белим косама. Најслабији и најмлађи дрхташе од страха. „Што нас Бог прокле да немамо ноге, а на нас посла ове двоноге дивове? Шта смо згрешили?“, узвикиваше очајници. Није било времена да им нека стара, мудра бела рада одговори на питање. Ако је правог одговора уопште и могло бити. Ако би сада и имао неку вредност...

Бића су ломила танке, зелене вратове и чупале цветолике главе. Очај је достигао врхунац, али нико не пусти ни гласа. Оно што је у свему било најнесхватљивије било је то што су највише страдале оне беле раде које су биле најкрупније, најснажније и најлепше. Оваква суровост потпуно је паралисала сваки покушај отпора. Бесмисао покоља убио је дух целокупног живља. „Зашто њих, зашто најбоље међу нама!“, кидале су се последње трунке разума и потребе за смислом у скршеним и згаженим бићима.

А смисла није било. Није било ни кривице која би оправдала ово убилачко лудило. Поље белих рада било је потпуно невино.

Осим, ако грех није лепота?

Али више нико ништа није питао. Бића су протутњала пољем и, завршивши свој паклени пир, отишла у несагледиве даљине. Преостале беле раде ћутале су и тупо пружале поглед ка земљи. Нису гледале, нису мислиле, нису чак ни туговале. Иако и даље физички живе, у њима више није било снаге ни да пожале своје мртве. Немо су се повијале на топлом пролећном ветру и лагано одумирале.

Срећом, ово није једино поље. На насрећу, ни она два ужасна бића нису једина. Има их још.

Али има и белих рада, још увек. И њихове невине лепоте.

И потребе за смислом.

Аутор: Nadya So
Извор: www.stock.adobe.com