Велика игра

Борба је у пуном јеку. Њена бука је заглушујућа. Понекад ми се чини да се води више унакрсних борби, а да су противници толико измешани да, слутим, у једној од њих нападач коље самог себе који се безуспешно брани.

Бесмислено је све то. Али се одвија, пред нашим очима, у нашим срцима и у нашим мислима. И у њиховим, ко год они били.

А ко смо ми? И за чији рачун ово крваво разбојиште што се протеже од ивице до ивице света? Имамо ли, након свега, и да ли ћемо имати након свега, срећу да сачувамо душу?

Таман када назрем сенку уздрхталог одговора, избрише је нова ерупција буке и беса, чија тама прекрива и гута све. И сваког.

Дворске луде нас позивају да одаберемо стране и устремимо се на противнике који ће се, не бринимо, већ негде пронаћи. Или ће нас пронаћи.

Владари, чија лица не познајемо, али чија дела живимо као овоземаљско искуство пакла (да, грешни смо, према себи и према потомцима; преци ће нам можда и опростити), кажем, владари слажу људску слагалицу. Игра се велика игра, а тек се захуктава.

Само, то више није човек. И то није плес којим се слави живот. То је нека гротескна скаламерија чију намену још увек не разумем, али које се плашим и коју не желим, као што је не жели ниједан истински човек. Роботи јој верно служе.

И тако долазимо до краја. До разуларених пацова који ће 1984. године изгристи лице сваког побуњеника. До чизме која ће изнова и изнова реплицирати људско лице, само да би могла да га гази.

До последњег, најдубљег страха, и до издаје људске и божанске бити у нама.

Погледајмо своја лица у огледалу, ако још увек умемо да видимо. Погледајмо лица пролазника и лица са екрана. Да ли су то лица слободних људи или лица обезличених робова и дворских будала?

Борба је у пуном јеку.

Аутор: comfreak
Извор: www.freerangestock.com