Океан мисли

Океан мисли купа обале тела. Вода мудрости глача чула.

Тело је наше, чула су за нас, али земља нашег тела и ваздух наших чула нису наши, и нису за нас.

Они су ту због обала што се шумно љубе са водом постања. Због лахора чула што се додворавају таласима сазнања.

Ми смо ту, да, али због кога, због чије радости? Тело је наше, али кога грли када је земља самоће тврда, кога греје док ледени ветрови туге шибају кожу очаја?

Ако нема никог да нас замисли, да нас сања, и црта наше лице по песку пустих нада, чему то лице, и ти осмеси, и лажљиве речи пуне сујете и лоше прикривене зависти?

Мисли су силне и добро су нас саздале, али има ли макар једне, макар и најмање – наше?

Да је подаримо, уместо цвета утехе, уздаху неизречених пораза.

Да залечимо распукнуту земљу чела, избраздану бичевима брига.

Ако нема те једне мисли, ако смо само празно трупло равнодушности што је воде искона узалуд запљускују, имамо ли куражи, макар на крају, да од трупла начинимо мост за ногу радозналости коју маме таласи знања и дубине вечних истина?

Ако нема ни тога, онда смо заиста узалуд створени, служећи себи као пролазној твари, служећи илузији која нестаје са нама.

Заувек.

Фото: Figurative Existence on Cliff Overlooking Tumultuous Ocean
Извор: www.easy-peasy.ai