Видовдан

Тешка времена. Као, уосталом, и нека пређашња. А било је и горих. А биће и грђих.

Газе нас по улицама и не осврћу се. Враћају се у своје куле и дворце на води и бункере под земљом, а на нас шаљу ђавоље адвокате и своја бедна страшила.

Одрођени, презиру нас. Најрадије би нас се решили, али требамо им да сиђемо у црне руднике њиховог богаћења и нашег пропадања.

Треба им наша енергија, за батерије њихових празних душа.

Дубоко су болесни и хтели би да својом болешћу заразе и нас, и све од чега се живи. Да нас дубље закопају, да нас судбоносније заробе.

Трују нам и тело и душу. И буквално и метафорично.

Свака велика реч у њиховим устима велика је лаж чија се жуч разлива у реке и погани земљу.

Уместо школа у којима ће се стицати знање отварају коцкарнице и сплавове у које утиче наша омладина, да јој из мозга и џепова избију и последњу мрву вере у поштење.

Распродају све што је вредно, нудећи нас на међународној кужној пијаци поремећених вредности.

Ништа им није свето. Мрачни, хтели би да помраче сваког свица ума који још увек тиња, од Баната до Метохије, од Дрине до Тимока.

Огрезли у злочину, побеснели од моћи, обећавају да неће стати.

А ми?

Да ли ћемо пробати да их зауставимо или ћемо им аплаудирати на дочеку нових-старих поробљивача?

Од тога зависи судбина наше победе, која ће сигурно доћи, као што увек долази.

Јер није победа у њиховом поразу, него у поразу наших страхова и нашег понижавајућег конформизма.

Извор: BETAPHOTO/MILAN TIMOTIC/DS