Тајна стварања

Једном, некад, ко зна кад, сеђаху господин Црнобради и млађани Тадија на питомој пространој ливади и одмараху се у хладу сенке старог ораха, измишљајући нове и допричавајући старе приче. Изненада, пред њих хрупише два јастреба златних крила.

„Добро нам дошли, јастребови златних крила! Којим добром?“, узвикнуше углас двојица приповедача.

„Долетели смо к вама из далеког и надалеко чувеног краљевства Седам Небеских Врхова. Тамо, на највишем од свих врхова, на престолу од најчвршћих стена, седи поносити и славни краљ Велики Јастреб и проматра свет: све види, свако зрно које клија у плодној равници, сваку мисао која клија у свести живих бића. Све види, али до сада још не виде чудо које данас виде: два приповедача преду нит од речи без станке и без муке, никако другачије него вретеном уста и преслицом маште.“

„Ми тако сваког дана, у доколици, предемо нит речи без станке и муке, никако другачије него вретеном уста и преслицом маште, јер смо једног летњег дана, око подне, открили тајну бескрајног приповедања.“

Тако рече господин Црнобради, а млађани Тадија се само безгласно насмеја, помно посматрајући вод мрава радника како у најбољем реду хита ка руднику своје сврхе.

„Реците нам, откријте нам ту тајну, јер нас зато и посла поносити и славни краљ Велики Јастреб: да дознамо како вам то успева, како вам се нит никада не прекине, како управљате вретеном уста и преслицом маште.“

Господин Црнобради и млађани Тадија се погледаше и говором очију договорише: овде нешто на превару мирише. Зато јастребовима златних крила, брзим и оданим гласницима краља Великог Јастреба, овако одговорише:

„Поћи ћемо са вама, у далеко и надалеко чувено краљевство Седам Небеских Врхова, да упознамо тог вашег краља Великог Јастреба, да му тајну приповедања откријемо, али под једним условом: да нам одговори на најтеже, а уједно и најлепше, питање на свету, на свету који, како рекосте, својим очима као на длану види. Па, ако заиста све види, свако зрно што у плодној равници клија, и сваку мисао што се у свести живих бића развија, знаће одговор и на наше питање.“

Два јастреба златних крила не сачекаше даље ни тренутка, већ узлетеше и два приповедача зграбише за рамена. Понесоше их преко седамдесет седам гора и седамдесет седам мора и  путоваше тако седамдесет седам дана. Најзад, седамдесет осмог дана стигоше у краљевство Седам Небеских Врхова. На највишем од свих врхова, на престолу од најчвршћих стена, сеђаше поносити и славни краљ Велики Јастреб и проматраше свет својим црним страшним зеницама. Све виде за свога краљевања, али до сада још не виде на свету овакво чудо: два приповедача преду нит од речи без станке и без муке, никако другачије него вретеном уста и преслицом маште, док их његови брзокрили гласници, његове беспрекорно покорне слуге, држе канџама за рамена и полако спуштају на широки камени плато пред престолом од најчвршћих стена.

И тако причајући, слетеше пред његово величанство. Поздравише га како ваља и доликује, чак и повише тога. Краљу Великом Јастребу готово неприметно зацакли једна страшна зеница, изражавајући тако сен сумње у искреност овог помало театралног поздрава. Сен промиче, а поносити краљ се примаче гостима и рече с владарском одмереношћу и сујетношћу:

„Добро дошли, гости моји, у највеће и најмоћније краљевство земаљске лопте. Надам се да сте угодно путовали и да ће вам боравак овде остати у лепом сећању. Зато, да пређемо на посао и да не дужимо разговор, јер су и вама и мени познати детаљи договора који смо склопили усмено, преко мојих верних гласника. Ви ћете ми открити тајну непрекидног приповедања. Рећи ћете ми како предете нит од речи без станке и без муке, никако другачије него вретеном уста и преслицом маште. Нећу да кријем – то је једина тајна чију лепоту и видим и чујем и осећам, али чијој се клици не досећам. Заузврат, тачније, пре тога, ја ћу вама одговорити, уверен сам тачно, на најтеже и, уједно, најлепше питање на свету. Уколико на питање не умем да одговорим или одговорим погрешно, ви ћете се истим путем и безбедно вратити кући, без икаквих даљих обавеза према канџама моје радозналости.“

„Велики Јастребе, силни владару силног краљевства, Ваш предлог је сасвим на месту и поштен, па га четворучке прихватамо“, уз неусиљен осмех рече господин Црнобради, док се млађани Тадија дивљаше лепоти краљевског пернатог одела.

„Поставите ми најтеже и, уједно, најлепше питање на свету“, величанствено загрме глас Великог Јастреба.

„Где увек станује оно што највише волимо?“, у један глас запиташе господин Црнобради и млађани Тадија, па погледаше краља право у очи, отворено, ишчекујући одговор и не трепћући.

Краљ Велики Јастреб неколико тренутака гледаше у своја два необична госта непомично и без и најмање промене на гордом лицу. Међутим, гости опазише, мада само на трен, готово безвремен, да се једна краљева зеница мало скупила, смањила, и као усредсредила на неку далеку, а уједно и блиску, непросторну тачку у океану мисли.

Размишљао је. Није одмах знао одговор и сада га је, брзином свести, тражио у најмрачнијим и најужаснијим, у најдивнијим и највеличанственијим кутовима искуства. Тражио је, све очајнији, мада се то на њему није видело, макар и најмању мрву, најситнију клицу истине, из које би, заливајући је водама свог огромног знања, изнео бременити плод тачног одговора.

Тренуци су пролазили, али клице нигде није било. Магла незнања ширила се по бескрајним пољима ума и прекривала их непрозиром тајанства.

Очајан, по први пут у својој вековечности, краљ Велики Јастреб, погледа свет око себе и једва чујно прошапута:

„Не знам. Не знам одговор...“

Два златокрила гласника, верне краљеве слуге, згледаше се уплашено, јер свог дивног господара никада не видеше очајног и немоћног, макар и на тренутак. Уплашено, јер су слутили шта следи...

Господин Црнобади и млађани Тадија сагледаше гротескну слику пред собом – очајног и немоћног краља, обореног кљуна и погнутих, опуштених крила. И би им га жао, не зато што није умео да одговори на њихово питање, већ зато што су знали колико је он, уствари, без тог одговора, без могућности да га одмах и без размишљања понуди, само илузија моћи, славе и мудрости, осуђен на живот у лажи, на живот празан и без сврхе, колико год у себи сличнима и себи подређенима будио својим неоспорним снагама – страхопоштовање, покорност и идолопоклонство.

Из сажаљења их пробуди изненадни крик! Понижени и увређени краљ, ношен крилима повређене сујете и немоћног беса, узлете са свог престола и устреми се на своје госте. Крвава мржња испуни му беоњаче, а зенице му се зацрнеше као две паклене црне рупе спремне да прогутају цео свет не би ли тако уништиле и краљев стид и сећање на њега.

Црнобради узе млађаног Тадију у наручје и потрча ка ивици платоа. Знао је да другог спаса нема. Скочио је и пустио да га прича одведе што даље од помахниталог краља који је сада већ био само ужасна осветничка фурија што крши и гута све пред собом!

Изненада, господин Црнобради и млађани Тадија отворише очи и видеше себе на питомој пространој ливади, у хладу сенке старог ораха. Погледаше се и задивише својој страшној причи и свом чудесном спасењу.

„Тадија, где увек станује оно што највише волимо?“, упита Црнобради свог млађаног сабеседника.

„Тамо“, одговори топлим и меким гласом дечак и прстићем показа ка кући која се шћућурила између два шумарка под ливадом.

„А шта је то што ти највише волиш?“, упита још једном господин Црнобради.

И баш тад, врата на кући се благо отворише и кроз њих у бескрајни свет приповедања закорачи...

„Мама“, зачу се Тадијин очарани гласић.

Осмеси наших приповедача обојише крај приче.

(НАСТАВИЋЕ СЕ, НИКАКО ДРУГАЧИЈЕ НЕГО ВРЕТЕНОМ УСТА И ПРЕСЛИЦОМ МАШТЕ, УЗ ОГЊИШТЕ ЉУБАВИ.)

Извор: www.pxfuel.com