Где све нисам био...

Могао бих овом пространом наслову да одговорим одмах и лако: нисам био, примера ради, на Северном полу. Нисам никад посетио, да простите, град по имену Уагадугу. Мада његово име и до дана данашњег памтим из старог атласа света, док сам се припремао за нове партије „занимљиве географије“. Моја нога, лева, а богами ни десна, никад није утабала какву сеоску стазу централне Монголије.

Али, то би било одвећ лако рећи, јер колико је таквих на овом белом свету... Чак ни ја, пасионирани љубитељ линије мањег отпора, не бих био кадар да се одважим на такву гадост.

Могао бих да признам, кајући се искрено, да се још ниједном нисам усидрио у сигурне луке Атоса или Родоса. Нисам се скрио међу високе и равне висоравни Тибета или Пештера.

И ту бих већ нарушио зону комфора којом сам се дуго и суптилно ограђивао свих ових година што су ми дароване. Можда би ме окрзнуо и понеки поглед „испод ока“. Ипак, вероватно бих се провукао са тарабом изваљеном на два-три места и осећајем искреног, али краткотрајног, стида. Углавном, ништа што се не би дало поправити, закрпити и забашурити.

Међутим, то би био само почетак. Шта ако бих вам рекао да никад нисам прошетао Земунским кејом? Да сам мирис зрна Делиблатске пешчаре само издалека уздисао, седећи на топлим зидинама Смедеревске тврђаве и маштајући о...

Свим оним местима на којима нисам био!

О, колико је то само хиљада и хиљада шума и прашума, стотине и стотине градова и тргова, десетине и десетине мора и свих пет океана!

Колико само дивних, чаробних предела у тами мог незнања!

Док тапкам у месту, осећам да ми сва та скривена лепота измиче заувек. Неопозиво, кажњавајући ме тако за себичност мог застрашеног срца.

Јер: то што броди не могу да превале, човек умије.

Само ако смије.

Чим прије!

Фото: The Thinker; Аутор: Mustang Joe
Извор: www.flickr.com