Друштво спектакуларног бешчашћа

Сада давне 1967. године објављена је књига „Друштво спектакла“. Њен аутор је Француз Ги Дебор.

Кажу да ми живимо управо у таквом једном друштву. Отворимо ли очи, што је од заслепљујуће светлости спектакуларних концерата, манифестација, митинга, ратова, обећања и утакмица, прилично тежак, мучан и отрежњујући процес, видећемо да је управо тако.

Све је око нас спектакуларно, ако је веровати медијима и свима онима који шурују са њима. Али зашто веровати њима, којима је основни и једини циљ – слудети и ослепети што више људи, да не виде очигледну истину.

Спектакл је средство којим се прикрива бешчашће. Свуда у свету, па и код нас. Високе носиоце нискости, те бешчаснике, истинска херојска дела не занимају, осим као украдени украс у њиховим скупоценим крунама. Зато се истински хероји склањају од њих, као од куге која погани и разара све чега се дотакне.

Све око њих и у вези са њима је спектакуларно. Испразно. Огавно.

А бешчашће је градити национални фудбалски стадион у земљи у којој је фудбал, као и многи други спортови, постао полигон за школовање батинаша, прање крвавог и прљавог новца и уништавање талената зарад просперитета менаџера и других криминалаца.

Бешчашће је купити диплому и титулу и бити министар или обављати неку другу важну и одговорну функцију у земљи у којој ускоро више нико нормалан и заиста образован неће желети да буде наставник у школи и професор на факултету.

Бешчашће је лишити некога живота и живети свој живот као да се ништа није догодило, ходати слободно и плесати на слављима, без законске казне и моралне одговорности, само зато што имаш довољно новца да поткупиш или моћи да уцениш корумпиране или заплашене тужиоце и судије.

Бешчашће је упропашћавати будућност неколико наредних генерација, и оних нерођених, само зато да би се остварио лични профит и у земљу довеле сумњиве и бескрупулозне корпорације које ће и земљи и народу кожу огулити.

Бешчашће је живети, без дана правог и општекорисног радног стажа, на грбачи вредних произвођача других пореских обвезника, и при томе тражити од њих да ћуте и трпе, да беспоговорно скупљају капиларне гласове и машу заставицама на спектакуларним митинзима, а да слушају нагнусније салве увреда и пролазе кроз „топле зечеве“ само зато што су се усудили да проговоре истину.

Бешчашће је потпиривати најцрњи шовинизам код људи, поготово младих, а у исто време радити супротно истинским интересима баш тих људи, поготово младих, држећи у резерви неки регионални сукоб као излазну карту уколико сви остали планови за останак на власти пропадну.

Бешчашће је отварати коцкарнице и кладионице, а понајвише глумити у спотовима који позивају на коцкање и клађење или о њему говоре у позитивном контексту, као нечему пожељном, забавном и исплативом, пре свега ако си јавна личност у коју шири круг људи има поверење, а понајвише ако си спортиста и идол дечацима и девојчицама.

Бешчашће је поткрадати своју земљу на било који начин, а јавно се представљати као патриота и одређивати ко није патриота.

Бешчашће је објављивати на друштвеним мрежама и другим доступним средствима масовног општења било шта што може наштетити моралном, духовном, интелектуалном и емотивном развоју деце.

Бешчашће је јавно се бавити оним за шта немаш никаквог дара и то представљати као квалитет који треба следити и по којем се треба мерити.

Бешчашће је рушити и уништавати, понекад и трајно, природу и културна добра тј. оно што ниси сам створио и што је благотворно за људе, а све због личног профита.

Бешчашће је и ружити сећање на све оне жртве које су својим животима и својом крвљу платиле за слободу генерација које долазе, па и обе наше, кукавне.

А бешчашће је и отворити очи и видети, а ништа не предузети и зажмурити.

Јер, бешчашће је и оно што, нажалост, дефинише наше друштво и што ће нас, на крају, уништити, а не неки умишљени или стварни нерпијатељ.

Спектакл је ту да све наведено прикрије, умањи или учини прихватљивим.

Отворимо ли очи, видећемо да је баш тако.

Не предузмемо ли ништа, ми смо тихи, невољни проповедници те ужасне машинерије која ће нам доћи главе. Метафорично.

И буквално.

Аутор: Pieter Brueghel the Elder
Извор: commons.wikimedia.org