Оштрица зла

Има леву руку. Има и десну. Ноге: две. Глава му је на раменима. Крупан труп повезује све те изданке у тело Иваново, који те гледа.

А зашто баш тебе, читаоче? Зар си му нешто крив? Познајеш ли га, уопште?

А?

Немој да те завара његов осмех. Тако се он смешкао и оног јутра када је сакрио малу и оштру секиру под јастук брачног кревета.

Додуше, у међувремену је тај кревет продао, јер му више није био потребан. Ипак, секиру није.

Потребна му је, ваљда.

Не греје се на дрва, али опет, ко зна, једна тако мала секира може да буде згодна за...

За шта?

Ооо, читаоче, полако! Хеј! Чему тај нестрпљиви, острашћени тон?

Мој тон? Вама је важан мој тон док тај бесловесни грмаљ, власник мале и згодне секире, гледа у мене злурадо осмехнут?

Чекај... Прво, он није грмаљ. Јесте крупан, дабоме, а зове се Иван. Друго, секиру је купио за своје паре, то није твоја ствар.

Али рекли сте да је продао брачни кревет, што значи...

Што значи да је то његова ствар да ли ће нешто купити за своје паре или ће продати нешто своје ако му више не треба!

Хоћете да кажете...

Хоћу да кажем да не треба да те све то посебно узнемирава. Седи. Попиј једну ракију са мном.

А Иван?

Он не пије од...

Од?

Од кад је морао да прода брачни кревет. Знаш, био је емотивно везан за њега. Ето, таква људескара, а сентименталан. Али, требале су му паре, а, као што рекох, тај велики кревет му више није био потребан након...

Након?

Ма, откуд ја знам, шта си ме више спопао: те зашто секира, те зашто кревет, те зашто ово, зашто оно...

Али Ви сте заподенули причу о свему томе.

Јесам, и сад видим да није требало, јер си неподношљив са том проклетом радозналошћу!

Добро, не љутите се, само сам хтео...

У реду, хтео си, ето, хтео бих и ја не знам ни сам шта...

А што Иван не седне са нама?

Он никад не седи током испитивања.

Ког испитивања?

Овог, на пример.

Чекајте, хоћете да кажете да је ово испитивање? Ко сте ви? Где сам то ја? Одговорите ми.

Радо, али ти си овде да одговориш на многа питања, а не ја. Уосталом, то је требало да питаш много раније, пре него што си нам наивно отворио врата свог дома. Ми смо у твојој кући, зар не?

Да, е... Да, мој дом, моја кућа, јесте... А ко сте ви?

Ја сам ја. Ти си ти. Иван је Иван. Све је то бесмислено и свеједно. Попиј једну, пријаће ти.

Ви сте, као што рекосте, у мом дому. И сада молим и Вас и овог Вашег насмејаног власника секире да напустите мој дом и идете својим путем. И нећу ништа да пијем са Вама.

Заиста мислиш да ћемо то урадити – тек тако отићи, без твог признања и покајања? Зар не схваташ да смо ми овде да бисмо остали? Ако ти се не свиђа – пут под ноге, и срећно! Само, пре тога, молим те, ево на овој изјави, само тури један мали потпис и...

Али ово је мој дом, моја кућа, ти несносни човече! Какве изјаве, шта булазниш! Торњај се и ти и тај твој секироглав!

Тако?

Тако.

Хајде, Иване, идемо, видиш да овде више нисмо добродошли.

Газда, а оно?

Нека, други пут.

Али љутиће се „знаш већ ко“.

Знам, знам, добићемо по ушима, али шта да се ради...

Газда, а да попричам ја мало са овим паметњаковићем?

Мислиш?

Да.

Добро, бићу доле у колима. Али не одуговлачи.

Важи, газда.

О чему то вас двојица...?

Иване, објасни човеку. Одох ја.

Има леву руку. Има и десну. Ноге: две. Глава му је на раменима. Крупан труп повезује све те изданке у тело Иваново, који те гледа.

А зашто баш тебе, читаоче? Зар си му нешто крив? Познајеш ли га, уопште?

А?

Аутор: Helgi Halldórsson from Reykjavík, Iceland
Извор: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Evil_shadows_(2447435856).jpg