Азбука
стварања се не учи у школи. Она се учи одувек и свугде. Од малих ногу, па и пре
ногу. Њен буквар је живот, а учити је значи живети. Животарење се не рачуна, то
је њено кривотворење, скрнављење, лажно учење, погибељ за човека и његову душу,
а поправних испита ни понављања нема.
Понекад,
током малих и великих одмора од узбуђења испуњеног живота, азбука стварања се
не учи, већ се, у привидној тишини немог посматрања, осећа. У нама и у свему
око нас. Њен одјек нам безгласно шапуће најдубље тајне свеопштег стваралаштва,
само ако умемо и ако смемо да их упијемо чулима и пустимо да нам обузму тело,
мисли и снове. Да их пустимо у себе и из себе, јер тада више нема разлике
између камена и воде, између човека и птице, између ветра и људског уздаха. Све
је у нама, и ми смо у свему.
Где
год да духовни поглед усмеримо, где год да у духу застанемо, наши трагови прате
нас у стопу, мада и нису наши, већ трагови старог доброг учитеља и слова
стварања која је, попут завета, утиснуо у нашу заптивену крв и у наше заробљене
душе. Тај запис, та могућност речи која ће нас ослободити, пресликава се и
обнавља, изнова и изнова, у мени, у теби, у таласу, и у облаку који се варљиво
ваља устрепталим јадранским небом и свим небесима над нама и у нама.
Треба
га прочитати, слово по слово, а затим одједном, па још једном, целим својим
бићем, упркос застрашујућој сумњи да је све заблуда ума и да смо преварени,
упркос лажном предосећају да ћемо полудети или умрети од страха, и тако све док
се не преобразимо у себе, у правог себе, оног што се одвајкада крије испод
некада непрозирних наслага предрасуда, васпитања, навика и убеђења.
Ко
у томе успе, прочитаће у пробуђеном срцу своје истинско име и наставити да живи
у складу са његовим јединственим и непоновљивим значењем. Биће оно што јесте,
макар у последњем трену, али сигурно заувек или макар док је и једног јединог
ученика спремног да препозна благо лице новог учитеља.
То
се не учи у школи, то се не да прочитати ни у једној књизи написаној људском
руком. То је чудо открића које је дато само наивним посматрачима слике света
скривене иза уображених рамова, довољно храбрим да се, када дође време, без
размишљања отисну у бескрајно плаветнило, иза хоризонта.
Кога
нема.
Коментари
Постави коментар