Ћутање (ни)је злато?

    Ћутим када немам шта да кажем, јер боље је и ћутање него огавно подсмевање и испразно, накнадно паметовање. За разлику од великих исмевача и још већих паметњаковића, који са сваком заједљивом опаском посеју и по једно наопако семе невере, покушавам да, тишином, у себе призовем обновљену снагу смисла и сврхе.

    Ћутим и питам се. Вреди ли градити још једну велику причу на отпацима неартикулисаних урлика и на крвожедним редовима оптужби и псовки? На слављењу пораза и на поразу у лажној слави?

    Ћутим, јер више ништа, осим доживотног покајања и пожртвовања, неће човеку донети опрост и спасење. Велике речи данас звуче лажно или, у најмању руку, сумњиво, а мале немају снагу да сломе осовину зла. Чему онда и једне и друге? 

    Ћутим и преиспитујем се. Вреди ли било кога, после свега виђеног и доживљеног, убеђивати у било шта? Очекивати одговор? Која би то реч отопила и искупила равнодушност, ту најмизернију маску кукавичлука? 

    Да ли сам преценио моћ речи или сам преценио своју моћ да речима делујем, па макар и само на себе? Ко зна, можда је прошло време причања? Само, да ли ће се сада прећи са речи на дела или - на недела?

    Вреди ли нарицати овако речито или је и то passe? Можда - насмејати се злу и осетити неодољиви шарм пољупца смрти? Да ли би то било pasent?

    Заћутати заувек? Превазићи речи? Исмејати и прву и последњу? Смислити нови говор за ново време?

    Уместо на Речи, победнички стојати на гомили угушених вапаја? Ћутати ка свом гробу и успут, у гнусној тишини, послушно газити по свему?

Фото: "If you want a picture of the future, imagine a boot stamping
on a human face — forever.", George Orwell