Човек и пас

Када сам био мали, као и већини деце, посебну пажњу су ми привлачиле животиње, поготово пси.

Родитељи су, када сам имао пет година, набавили једног малог теријера, црног и веома несташног. Гризао је и гребао папуче, патике, тепихе, ћошкове од дрвених врата. Понекад, и нас, укућане. Био је са нама тек неколико недеља и десило се да неко није добро затворио улазна врата. Теријер је то искористио и побегао. Никада га више нисмо видели. Нисам се за њега емотивно везао, па нисам ни много жалио због његовог нестанка, мада сам се надао да је добро и да се снашао тамо где је отишао.

Касније, пред мој полазак у основну школу, отац је одвезао старијег брата и мене у једно село близу Смедерева да купимо пса расе немачки овчар тј. вучјак. Отац се није дуго предомишљао и од шесторо-седморо штенаца одабрао је једног који се међу браћом и сестрама издвојио својим понашањем – док су се сви гурали око мајке, он се сам играо на другој страни просторије у којој су били смештени. „Има карактер“, рекао је отац.

Довезли смо га кући, а брат га је у шаци понео до стана, толико је био мали. Назвали смо га Рекс. Био је заиста посебан и леп. Растао сам заједно са њим.

Понекад сам га задиркивао и нервирао, па се често дешавало да зарежи на мене. Када бих превршио сваку меру, он би ме својим снажним чељустима стегао за шаку или надланицу, али ме никад није ујео. Једино би ми неколико минута остали утиснути трагови његових зуба на кожи.

У суштини, био је веома питом, добар и дружељубив. Када смо и он и ја мало порасли, здружили смо се и заволели.

Ујутру је знао да чека поред мог кревета да отворим очи, а онда скочи и стави главу на мој стомак, спреман за мажење. Једном сам закаснио у школу, јер сам остао да га помазим „још мало“, а то је значило још пет пута по три минута. „Рекс, морам да идем, опет ћу закаснити“, могло се након тог првог кашњења често чути у предсобљу, пред вратима стана.

Све нас је неизмерно волео. И ми њега. Једног дана сам на његовој кућици на тераси кредом исписао иницијале Р.А. То је значило Рекс Аранђеловић. За мене, он је био члан породице.

Угинуо је једне ноћи када сам био прва година студија. Срећом, тада сам био у Смедереву. По жељи баба Цаниној, која је живела са нама и умрла 7-8 месеци пре тога, Рекс је сахрањен иза куће.

Ретко кад прође дан или евентуално недеља да га се не сетим, поново осетим његову близину, његов топли дах и луцкасти поглед, меке и помало храпаве јастучиће предњих шапа које ми пружа као поздрав или молбу да и њему дам залогај меса или пите са вишњама.

Понекоме испричам причу о њему, а у последње време најрадије мом сину Тадији. Такав пас као што је био Рекс не заслужује заборав.

После њега моји родитељи нису узимали новог пса. Међутим, то не значи да их није било још у мом животу.

Један од њих је Пуки, црни чупави мешанац из златиборске Трнаве, родног места моје жене Маријане. Њега је узео мој таст од рођака из суседног села. Пуки је био оличење доброте, верности и раздраганости, а имао је и једну жицу несвакидашње откачености. Обожавао сам да свратим до његове кућице, да га нахраним, помазим и да са њим причам, а он је само ловио тренутак моје непажње да скочи и лизне ме. Очи су му биле црне, округле и топле, али се готово и нису виделе од густих шишки које су му падале све до њушке. Шурак и ја смо га једног лета ошишали, па смо му скратили и те шишке. Био је помало смешан, али очи су му се много боље виделе. Мислим да је и он био задовољан новим изгледом.

Једне ноћи се отргао са ланца, из непознатог разлога, а пронашли су га следећег дана близу куће. Ветеринар је рекао да је вероватно у питању слабо срце. Сахранили су га изнад штале, у шуми. Повремено обиђемо то место и сетимо се нашег доброг Пукија.

Сретао сам много паса у животу, са некима се дружио, неке само поздравио у пролазу, а понеког и заобишао, за сваки случај, због предосећаја да је тако боље за обојицу.

Тренутно је на Златибору један Гринго, црнe и равне длаке, такође добар пас и неуморни љубитељ мажења и дугих шетњи.

Знам да ће бити још паса у мом животу. Радујем се томе, јер пси имају душу и умеју да расту и мењају се заједно са својим пријатељима.

Они су и живи лакмус папир човековог духовног развоја.

Некада, у детињству, пси су за мене били занимљиве и лепе животиње као створене за игру и забаву или животиње које треба избегавати због намћорастог карактера, али не и бића о којима треба посебно бринути и која треба пажљиво неговати.

Данас, пас је за мене биће жељно љубави и пажње, разумевања и благог гласа, загрљаја и речи подршке.

Као и човек.

Аутор: JKD1285Edgefields
Извор: https://ca.pinterest.com/