Сан снова
Сећамо се, ако се уопште и сећамо, сна сањаног непосредно пре буђења, када светлост свести све снажније и свеобухватније осветљава наш разум. Онога пре тога, не сећамо се, крије се у мраку подсвести, а можда и у нама недоступним пределима изван свести. Понире у тавне дубине бића које су нам одвајкада непознате и недокучиве.
Зашто? Од кога или од чега и ко или шта нас брани? Или нама брани, бранећи нешто друго или неког другог? Чему тај Маријански ров у дну ноћи? Или је та мрачност само варљива представа људског вида? Да није то она истинска реалност, реалност изван нас и наших чулних ограничења, која нам се готово никад, осим у, нама самима необјашњивим, заумним, надахнућима јавља као истина иза танке али непробојне маске материјалног света у коме (мислимо да) обитавамо или за који једино имамо срца да га прихватимо? Јер, док спавамо, а не сањамо, или сањамо сан кога се не смемо сетити ни у нашим најлуђим сањарењима, јер бисмо од његове истинитости премрли, прецркли, пресвиснули, да ли смо то још увек ми, са нашим именима и презименима, са нашим животним добима и надањима, са нашим малим победама и поразима, са нашим свакодневним покретима и мислима? Или је то неко нама несхватљиво претакање садржаја нашег живота у судове које и не можемо да сагледамо и прихватимо? Које и не треба да видимо и о којима не треба да знамо баш много тога? Као што мало дете не треба да сазна баш све породичне и друштвене тајне одједном. А неке – никад.
Да ли су нама познати снови, ови снови после најдубљег сна, а којих се још некако и сећамо, да ли су они само последњих неколико капи тог непојмљивог претакања садржаја, превазилажења граница које су границе само за нас свакодневне и баналне? И да ли је њихов извор исти онај из ког нам, необјашњиво и одједном, наоко ниоткуда, на јави или пред само буђење, стижу они дивни и снажни налети надахнућа и воље? Да ли је то онај лепљиви танки слој јестиве материје који остаје на левку након претакања какве слаткасте течности и који дете у сласт полиже, да се орасположи и још несташније настави свој детињски лет? Ако јесте, то значи да ми, са нашим чулима и нашим могућностима, нисмо створени да то сазнамо, можда за сада, осим у неповезаним фрагментима, бледим обрисима, бојажљивим наслућивањима, потмулим предосећањима, као да смо још увек – деца постојања.
Вероватно баш зато, заточени у нашој инфантилности, волимо да се играмо са свиме што нам под руке дође, па и са свим тим сновима, које увек на јави досањамо и у њима читамо своје потајне жеље и притајене страхове, па и са свим тим надахнућима на чијим нематеријалним темељима градимо куће, градове, цивилизације и светове, несавршене као што су и дечије куле од коцкица или од песка несавршене у својој неодољиво наивној и готово несвесној амбицији да проникну не само законе градитељства, не још и могућности и смисао градитељства, него и да одговоре на најстарије и најважније питање свих градитеља: ко сам ја – да ли овај који гради у зноју лица свог или онај који га са смешком из прикрајка ума посматра? Или неко трећи, чија безвремена сенка покрива све, и нас, и живот, и смрт...
 | |
|
Коментари
Постави коментар