Испод коже, дубоко

Волим овај хладни упорни ветар

што њише недозреле плодове зелених мајских крошања.

Волим ту силну равнодушност спрам моје упијености

у непредвидљиве покрете његовог свемоћног плеса.

Он за мене и не зна, осим као још једну препреку

на древном путу ветрова.

За њега, ја сам што и камен.

Што и мртва птица под разиграним победничким ногама.

Прија ми то гордо и поносито поигравање с крхкошћу материје,

без очекивања, и без разочарења.

Увек исто, у одсуству потајних намера и мотива,

а тако дивно различито у правцима и смеровима својих недогледних домета.

Да о томе има ма и најмању свест,

сведочио бих рађању уметности какву људске очи никада још нису виделе.

Овако, остају ми само, наоко мудри, стихови очајника,

као тихе и речите сенке једне давне олује коју и даље слутим

у разузданом струјању

моје несмирене, неусирене крви.

Аутор: Каспар Давид Фридрих
Назив: Луталица изнад мора магле