У потрази за изгубљеним смислом

После дужег времена сео сам да нешто напишем. Одлагао сам тај тренутак што сам више могао. Зашто? Да ли зато што сам се плашио онога што ћу написати, онога што ће изронити из дубине мојих мисли и преко руку завршити на белом електронском папиру? Или, једноставно, зато што сам се плашио оног најгорег за писца – потпуне испражњености од било каквог унутрашњег набоја који истискује напоље оно, у исто време, и најгоре и најбоље из писца, ону бесну буку свих побуњених идеја и утисака, онај вулкан лудила који шикља шаљући у спољашњи свет спасење или очај.

Поспремио сам стан. Скувао кафу. Разблажио одличан домаћи сок од вишања. И то је то. Нема више извлачења. Сео сам и уронио у тамну материју мозга.

Мислим да ме највише излуђује то што не знам о чему да пишем. Писао бих о свему и свачему, али пажња ми је данас слаба и не задржава се ни на чему дуже од неколико тренутака, у најбољем случају – минута. А то није добро за оног који жели да се озбиљно посвети писању. Писање изискује посвећеност, одрицање од свих других задовољстава, а ја бих сада најрадије заспао или бих укључио телевизор и одгледао први добар филм на који наиђем мењајући телевизијске канале. Ипак, нисам. Стварно желим да ове минуте и ове сате посветим писању, да напишем нешто  – песнички лелујаво, загонетно, са снажном поентом, али и некако недовршено, очигледно и намерно несавршено. Али и са понеком алузијом на божанско у човеку или на мудрост која је ишчезла из људи и преселила се у сигурније крајеве – у океанске дубине бића. Ближе искону, тамо где је мудрост једноставна и дубока, непрозирна за чуло вида, али јасна и истинита за око душе света.

Поспремио сам стан. Скувао кафу. Разблажио одличан домаћи сок од вишања. И то је то. Нема више извлачења.

Сео сам и уронио у дубоки океан мисли.

Тражио сам древну поруку коју су ми преци оставили. Рибе-преци. Рибе-преци су, као и рибе-потомци, ћутљиви и верују само у древни закон лова – лови или буди уловљен. Нема ту много приче. Можда сам погрешио што сам им пришао са благоглагољивим устима? Питао сам се: има ли предака који су били склони приповедању или било којој другој уметности? Макар наивној изради оруђа и накита. Питао сам се, али узалуд, јер оруђе их је осудило на кулучење по пространим имањима безобзирних нерадника, а накит на похлепу. Све обрнуто од оног чему су стремили својом једноставном уметношћу.

Тражио сам даље, пливао по подводној мрежи неурона, али нисам нашао ништа што би ме приморало да описујем и износим свету на дивљење и неразумевање своју визију пропасти човека. Рибе-преци и рибе-потомци отпливаше у дубоке бразде таме и непрегледне тишине.

Удубио сам се у душу земље, у црницу мисли, у глину идеја, у стену уверења. Поштујем то тврдо, старо стење, али ми ништа не говори осим: „Буди чврст. Буди стрпљив. Чекај.“ Не могу да чекам, не могу да стојим, не могу да се укопам и тврдоглаво ћутим о себи. Морам да певам и да будем мисао људска, мисао брбљива, мисао несрећна и величанствена, од меса, и од коже, од костију, од сећања и страхова, крвава, блатњава, прегажена, али жива и луда од радозналости. Мисао душе људске, мисао муке људске, због те мисли – где ли је?

Вратио сам се одакле сам и пошао, једном давно из непрежаљеног врта невиности. Преда мном се пружала ужасна стаза историје. И баш ту, на тој стази пирових победа и славних пораза, пронађох ону због које сам стрепео, не усуђујући се да је поново себи откријем одједном.

Мисао људску, ову коју управо милујем и облачим у речи, као што су песници одувек радили када се сажале на бедну судбину милиона незнаних прометеја. Мисао дубоке, дуге патње, чије се искуство вековима преноси с колена на колено, с грбаче на грбачу. Мисао урезану костима свих измучених, измрцварених јадника, бачених на сметлиште револуција, напретка и владарских ћефова. Урезану њиховим костима у моју лобању од речи, у моју лобању од свести и питања – колико, колико је још потребно тела и колико још душа да се нахрани тај страшни дволични господар, тај пас рата и кртица мира, тај непресушни извор зла, потпиривач мржње међу браћом и сестрама, бесмислене похлепе међу децом све даљег Неба и ове Земље што се под нашим ногама и без наше воље врти по бескрају, вођена законима које не волимо, јер нису нешто што говори у прилог нашој страшној гордости. Колико је још потребно проливене крви, те свете плазме која нас одржава живим и здравим, колико још обогаљених духова и проклетих усамљеника, колико још исмејаних врлина, исмејаних хероја, исмејане мушкости и исмејане женскости, колико још исмејане наивности и природности, колико још свега што нас удаљава од потраге за смислом, топлином, надом, за нечим нежним и снажним, нечим сигурним и утешним, неком речју која усправља и освешћује, греје и теши, неким додиром који лечи, љуби и потврђује човеку да је човек, да је вредан и потребан, неком брату или сестри, да поделе бригу и зароне у светлост смирења.

Уронио сам у тамну материју мозга.

У дубоки океан мисли.

А затим се вратих у причу о човековом путу и у њој пронађох све своје најцрње страхове. Све наше паклене подмуклице.

Зацрнело се бело поље невиности усиреном крвљу злочина, муљем потопљених илузија.

Нисам смислио ниједан песнички изговор, ниједну метафору за откуп свих наших судбоносних грешака, издаја и скривања.

То је, што је. То смо, што смо. Ко зна, можда једног дана поново будемо људи.

Кафа се охладила, мораћу да скувам нову. Нема шећера. Напољу киша лије.

Фото: Adam and eve
Извор: https://www.freevector.com