Земља наших дана, наших ноћи

Земљо,

мајко моја,

моје браће,

мојих непријатеља,

свих жртвованих шума,

и оних што тек траже излаз

из твоје влажне утробе,

ти што држиш ове несташне ноге

да не одлутају далеко,

до неке прадавне звезде

чији мртви сјај мами живо око

људске чежње за домом.

Да ли си ти тај дом?

Бринеш ли, када те ноћу

безбројне чете небеских хајдука

уходе, заверенички намигијући,

да ће ти украсти још једно и још једно

дете твоје неискусно,

неумудрено, нектаром бескраја опијено?

Земљо, мајко свих наших корена,

наших заједничких заблуда,

снаго наше узбуркане крви,

кријеш ли нас у недрима својим,

у тавним збеговима планина, пећина,

самлевене испод тешког жрвња

муке наше с којом се сродисмо

и без које не можемо даље,

да превазиђемо себе саме

и поново се родимо за живот будућих векова?

Земљо, ћутиш ли?

Чекаш ли да се вратимо из наших лутања,

са штитом или на њему?

Да ли је касно за то?

За нас?

Земљо?

Фото: лична архива