Мудрост воде

Посматрам таласе што се, по неком вишем реду и закону, ваљају један за другим, без могућности додира, осим у тренутку када се већ разбију о какву стену, водену неман или обалу, последњи и крајњи домет свих таласа. Ваљају се, не додирујући се, сваки за себе, са својом величином, снагом, почетним потенцијалом, препрекама, изазовима, хридима, странпутицама, и оним коначним – обалом, до које тек понеки талас дође, прешавши до краја пут таласа, разумевши га целим својим телом, осетивши његову дивну тајну у дубини свог воденог бића.

Фото: лична архива

После те обале, талас више није талас, распршио се до непрепознатљивости, утопио у песак, вратио у тамне дубине хаоса и превирања, помешао своје остатке са остацима претходних генерација, али и оставио понешто од своје непотрошене снаге и сачуваног сећања онима што долазе: потомцима, надолазећим таласима. Нешто попут мајушног трага о свом постојању који се уткао у оно што је било и, што је још важније, у оно што тек долази; наук и опомена, тешким језиком невиђене прошлости изречена, таласима још увек силним и можда превише сигурним у себе и своје, наоко, незаустављиво и самовољно кретање.

То је, можда, и једина веза међу генерацијама таласа, прошлим, садашњим и будућим: предавање снаге, али и, што је од суштинске важности, искуства и знања.

О таласању упркос ветровима и подводним струјама. О обали спознаје као крајњем циљу свих таласа. О свеопштој повезаности једног таласа са свим другим таласима, и распршеним и нествореним, кроз тајну воде. О води као бескрајном извору живота свих таласа. О томе да само у води талас може бити талас и да је сваки покушај извитоперења водене природе или скретања са пута таласа – осуђен на пропаст.

Талас који не прихвати или не схвати тајну свог бића бива разбијен суровим струјама, страховитим ветровима или сударом са неким сличним, гордим и слепим таласом. Понекад, пре катастрофе, вода уздигне разгоропађени талас високо изнад свих других, оснажи га до крајњих граница једног таласа, жртвујући за ту прилику околне таласиће, да би га затим, да сви виде и памте општу поруку, треснула о своје глатко, воденаство лице (за ту потребу застрашујуће чврсто).

Међутим, његова пропаст, која њему самом делује као крај историје свих таласања у безмерју воде, уствари је само крај његове себичне таласовштине. Други таласи прећи ће преко његових остатака, покупити понешто вредно што је од њега остало (попут већ поменутих, снаге, искуства и знања, али и неуништивог градива) и наставити као да никад није ни постојао, осим као сећање, прича, легенда, мит... Понекад, чак ни то, уколико су довољно непажљиви да забораве...

А најгоре пролазе они таласи који су у својој лудости помислили да се тајна воде може протумачити из перспективе једног таласа, логиком једног таласа, снагом једног таласа. Понадаше се, суманути, да ће воду и њене законе својим наказним тумачењем себи подредити, зауздати, да служи њиховој себичној вољи.

И објавише: вода је само вода, а воља таласа воду ће зауздати.

И спознаће, на тежи начин: закон воде, ред воде, равнотежу воде, вољу воде.

Али биће касно да у светлу те спознаје проталасају свој пут, јер их неће бити.

Осим као наук и опомена, и као вечно градиво постојања.

То је мудрост воде: све што је из ње проистекло и што је њоме прожето има своју дубљу сврху; у њеним недрима чак и, на први поглед, најбесмисленији живот... добија... смисао.

Фото: лична архива