Метафора слободе и достојанства
Бог, љубав, разум, интелигенција, душа, живот, свет, космос – све су то синоними, покушаји да се што ближе приђе оној првој Речи од које је све почело и која у себи садржи све.
Човек не може да изговори Реч. Она се и не може изговорити, јер није реч. Њени гласови се не могу записати и прочитати, јер нису симболи, већ сама суштина.
Људске речи, наспрам Речи, јесу симболи. Разблажена суштина, питка, пријатна, освежавајућа. Свођење суштине на општеразумљиву меру, не да бисмо је понизили (зар је то могуће?), већ да бисмо исказали своје дивљење и жар те задивљености пренели на друге људе, спремне да га у себи разгоре.
Зато су лепе речи тако благотворне. То је и народ осетио када је осмислио и прихватио изреку према којој „лепа реч и гвоздена врата отвара“. Лепа реч јесте преслатки дар човеку чијим кушањем може окусити онолико божанске суштине колико је може поднети.
Иако је не може изговорити, записати, прочитати, човек Реч може разумети. На интуитивном нивоу. Целим својим бићем. Јер је са њом повезан невидљивом пупчаном врпцом. Он и постоји на тој Речи. Да Речи нема, не би било ни човека. Човек из ње извире и њоме се храни, она га свег прожима; његову крв, његову мисао, његове снове.
Зато горе наведене речи, попут Бога, љубави, душе, свемира или живота, и буде у људским бићима сећање на своје узвишено порекло и узвишену природу. Враћа их себи и приближава свом извору.
Зато поезија и има тај значај за човека који има (а који се, додуше, данас у великој мери окрњио – царство материјализма), јер поезија користи управо те речи, синониме, симболе, метафоре; све оне подсећају човека који чита и осећа есенцијалну поезију на висину до које се може уздићи и на кал у коме се човек често купа, идући линијом мањег отпора или отворене колаборације са овоземаљским кнежевима отпадништва и егоизма. Зато истинска поезија и јесте опасна за земаљске кнежеве, јер она шапуће у ухо човеку:
„Кнежевима ништа не дугујеш, дугујеш једино себи да будеш човек. Кнежеви су плитка варка, њихова реч је обмана, на њој не стојиш, она те гази, ништећи у теби све што је људско. Зато одбаци заводљиве речи обмане. Устани, исправи се, удахни дубоко и крени путем ослобођења. Тај пут није лак, али је једини пут ка слободи. И што је најлепше, сав је у теби. И достојанство пред судбином. И скрушеност пред божанском дивотом.“
Такав исти утицај на човека има и есенцијална музика, она која својом хармоничношћу узноси до неслућених висина, раскрављујући крила човекова запекла крвљу са вековне Голготе.
И као што постоји реч обмане, исто тако постоји и дисхармонија. И она је од кнежева. Она те не гази, она те растура до непрепознатљивости, кида на обесмишљене делове испразне целине која се зове тело. Без душе. Без духовног садржаја. Препуно распомамљених нагона које више нема шта да заузда, јер је све контролне механизме разбуцао суманути ритам лудила.
За разлику од ове лукаве преваре, есенцијална музика спаја делиће у складну целину, лечи раскидане спојеве, умирује нервозне покрете, тело испуњава духовним богатствима, све док га поново толико не ојача да постане чврсто и одлучно, гипко и отпорно.
Зато је и есенцијална музика опасна за кнежеве. Она хотимичну дезинтеграцију људског бића и свођење на празно тело зауставља и обрће процес у оном правцу који је за човека спасоносан.
Трагајући за Речју, снажећи се поезијом, музиком, пажљивим промишљањем, љубављу, ми се приближавамо оном стању које се најчешће назива срећом.
Срећа због свести да је пут којим ходамо добар. Без обзира на препреке. Без обзира на искушења. Без обзира на тренутну патњу.
Сам пут потраге за сврхом свог бића и смислом живота и јесте: срећа.
Срећемо се и поново спајамо са Собом.
Постајемо цели.
Постајемо облик Речи.
Метафора слободе и достојанства.
Човек.
Човек не може да изговори Реч. Она се и не може изговорити, јер није реч. Њени гласови се не могу записати и прочитати, јер нису симболи, већ сама суштина.
Људске речи, наспрам Речи, јесу симболи. Разблажена суштина, питка, пријатна, освежавајућа. Свођење суштине на општеразумљиву меру, не да бисмо је понизили (зар је то могуће?), већ да бисмо исказали своје дивљење и жар те задивљености пренели на друге људе, спремне да га у себи разгоре.
Зато су лепе речи тако благотворне. То је и народ осетио када је осмислио и прихватио изреку према којој „лепа реч и гвоздена врата отвара“. Лепа реч јесте преслатки дар човеку чијим кушањем може окусити онолико божанске суштине колико је може поднети.
Иако је не може изговорити, записати, прочитати, човек Реч може разумети. На интуитивном нивоу. Целим својим бићем. Јер је са њом повезан невидљивом пупчаном врпцом. Он и постоји на тој Речи. Да Речи нема, не би било ни човека. Човек из ње извире и њоме се храни, она га свег прожима; његову крв, његову мисао, његове снове.
Зато горе наведене речи, попут Бога, љубави, душе, свемира или живота, и буде у људским бићима сећање на своје узвишено порекло и узвишену природу. Враћа их себи и приближава свом извору.
Зато поезија и има тај значај за човека који има (а који се, додуше, данас у великој мери окрњио – царство материјализма), јер поезија користи управо те речи, синониме, симболе, метафоре; све оне подсећају човека који чита и осећа есенцијалну поезију на висину до које се може уздићи и на кал у коме се човек често купа, идући линијом мањег отпора или отворене колаборације са овоземаљским кнежевима отпадништва и егоизма. Зато истинска поезија и јесте опасна за земаљске кнежеве, јер она шапуће у ухо човеку:
„Кнежевима ништа не дугујеш, дугујеш једино себи да будеш човек. Кнежеви су плитка варка, њихова реч је обмана, на њој не стојиш, она те гази, ништећи у теби све што је људско. Зато одбаци заводљиве речи обмане. Устани, исправи се, удахни дубоко и крени путем ослобођења. Тај пут није лак, али је једини пут ка слободи. И што је најлепше, сав је у теби. И достојанство пред судбином. И скрушеност пред божанском дивотом.“
 |
| Фото: лична архива |
Такав исти утицај на човека има и есенцијална музика, она која својом хармоничношћу узноси до неслућених висина, раскрављујући крила човекова запекла крвљу са вековне Голготе.
И као што постоји реч обмане, исто тако постоји и дисхармонија. И она је од кнежева. Она те не гази, она те растура до непрепознатљивости, кида на обесмишљене делове испразне целине која се зове тело. Без душе. Без духовног садржаја. Препуно распомамљених нагона које више нема шта да заузда, јер је све контролне механизме разбуцао суманути ритам лудила.
За разлику од ове лукаве преваре, есенцијална музика спаја делиће у складну целину, лечи раскидане спојеве, умирује нервозне покрете, тело испуњава духовним богатствима, све док га поново толико не ојача да постане чврсто и одлучно, гипко и отпорно.
Зато је и есенцијална музика опасна за кнежеве. Она хотимичну дезинтеграцију људског бића и свођење на празно тело зауставља и обрће процес у оном правцу који је за човека спасоносан.
Трагајући за Речју, снажећи се поезијом, музиком, пажљивим промишљањем, љубављу, ми се приближавамо оном стању које се најчешће назива срећом.
Срећа због свести да је пут којим ходамо добар. Без обзира на препреке. Без обзира на искушења. Без обзира на тренутну патњу.
Сам пут потраге за сврхом свог бића и смислом живота и јесте: срећа.
Срећемо се и поново спајамо са Собом.
Постајемо цели.
Постајемо облик Речи.
Метафора слободе и достојанства.
Човек.
Коментари
Постави коментар