Самом себи

Да бих  седео у овој соби и на миру читао и писао, мора да постоји свет овакав какав јесте или ми се барем таквим чини када га осмотрим кроз призму чула.

Уколико бих пожелео да живим у другачијем свету, морао бих да се одрекнем оваквог живота, у топлој соби, са књигама, поезијом  и музиком, и каквом-таквом сигурношћу, макар и привидном и заснованом на свакодневним компромисима.

Свет би тада био неки други, жељени, можда и много бољи, али у њему не бих могао сатима да седим, читам и записујем успутне мисли и стихове, да бих касније од њих вајао приче, поеме, филозофске монологе и ко зна шта још, што ми се већ смеши иза угла садашњег тренутка.

Избор је свакако на мени. Нико други није крив, уколико ми се изабрани свет, овде и сада, не свиђа, јер он је, такав какав јесте, потпуно саобразан мојој потреби за релативном сигурношћу и за повременим миром, погодним за писање, читање, промишљање и истраживање.

Фото: лична архива

Када бих исковао штит и мач и почео да живим животом витеза, и био у томе упоран и убедљив, пре свега самом себи, вероватно би се на крају цео мој свет претворио у средњовековни град у коме се гине због увређене части, из оданости према моћном феудалцу или лепој госпи, од куге или сифилиса. Личне сигурности би било много мање, па чак и у каменој кули, опасаној воденим рововима. Не бих имао много времена за читање, писање и размишљање. Можда бих се одушевљавао обрадама античких романа о Троји и Александру Великом, а када остарим и смирим се: житијима светаца. Писао бих посланице и пригодне стихове у славу владара или даме. Ако бих био писмен. У супротном, током предаха између две војне, након испуњених обавеза према господару, окружио бих се жонглерима и гусларима, да играју и певају о Марку и Милошу. А могао бих и да, јездећи на коњу кроз поља пшенице и ражи, у нови поход, на неколико тренутака ухватим једноставну мелодију и покоју реч посленичких песама из уста сејача, косача, жетелаца или љупких водоноша. На повратку, у смирај дана, чуо бих, из уста оквашених црвеним вином, од мог слуге, верног Јована, неку народну пословицу, уместо утехе. И његово поспано звиждукање под прозором, уместо успаванке.

Такав свет би био саобразан мојој претпостављеној природи и претпостављеним потребама. Јер свет је увек онакав каквим га сами начинимо, колико год не веровали у то.

Отпори, наравно, постоје. Отпори сопствених сумњи и страхова, али и туђих прерасуда које су нам усађиване још док смо били недовољно свесни да их препознамо и одбацимо. Зато смо их прихватили као своје потребе и жеље, и у складу са њима створили свет у коме живимо, а који нам не прија, јер није у складу са нашом природом, са нашим карактером. Живимо судбину која је само мањим делом наша сопствена.

Међутим, отпори долазе и од упоредних жизнизиданија са којима се додирујемо. Упливи уљеза, случајни или циљани, добронамерни или подмукли, чести су и успоравају и кваре изградњу нашег света. Ако смо неопрезни и допустимо уљезима да вршљају по њему, можемо довести у питање и само постојање света по нашој вољи, можемо га у потпуности подредити туђој причи, постати њена епизода, или, што је најгоре, чист вишак. Тада доводимо у опасност и себе и смисао свог постојања, јер он никада није изван нас самих и нашег карактера, никада није преко границе која нас дели од осталих светова.

Зато треба бити опрезан и увек живети у складу са собом, а свет у којем нам је удобно, бранити од уплива туђег материјала, туђег ткања, туђег стила, туђег смисла. Туђе сврхе.

Ту је слобода и нигде другде. Створити свет по својој мери, у складу са својом природом, не гледајући и не угледајући се на комшијске светове. При томе,  повести рачуна о вечним законима стварања. Они се никада не смеју прекршити, а записани су у свакоме од нас. Ако их пажљиво тумачимо и по њима се владамо и усмеравамо, не можемо погрешити, не можемо настрадати, а не могу ни они око нас, због нас, јер ће свака наша мисао, свака реч и свако дело бити у складу са личним и општим интересом.

Само тако ћемо, без обзира на околности, проживети живот у највећој могућој мери задовољни и испуњени, без кајања и зависти.

По свом избору, у складу са својом природом, у сагласју са законима по којима смо створени, дозвољавајући другима да поступе исто, не хајући за оне који то не желе.

У супротном, проживећемо земаљско искуство пакла, слепо се копрцајући у каљузи бесмисла, љубећи лаж.

Фото: Врата пакла, Огист Роден
Извор: www.wikipedia.com