Похвале тишини

I

Тишина. Рудник блага. Неисцрпан.

А благо у себи таји неизбројно.

Мир. Срећу. Снагу. Вољу. Знање.

Здравље.

И духовно и физичко.

Ако се уопште и може раздвојити

целина истинског бића.

А изгледа да не може.

Без обзира на злураде речи поделе.

Упркос неделима нељуди.

Једино се љуштура лажног бића
да цепати и преспајати
по страшној вољи кнежева.

Чинећи од човека

наказног роба.

И једино се у тишини

љуштура раскида и одбацује,

остављајући човека
онаквог какав и јесте.

Слободан.

Моћан.

II

Тишина природе.

Једини благотворни звук.

Пој славуја и пчела зуј.

Лепет крила лептирових.

Паса верних далеки лавеж.

Веселих крошњи

и ветра плес.
Зрелих шљива сласно цоктање

што на топлој земљи леже.

Гргољиви жубор шумског потока

у славу тајне свога истока.

Крцкање палих грана

под меким батом дивљих табана.

Дозивање сељака по пољима.

Жамор деце док за лоптом

низ падину јуре.

Шуштање благих гласова

поспаних укућана.

И уздах срећне душе

међу душама.

А изнад свега

осмех неба
што све то гледа.

Човеков мир

његова је

срећа.

Фото: лична архова