...слобода човеку!

Поезија је слаби ехо човековог монолога са Вечношћу.

Од свега људског, то је нешто најближе Смислу.

И најбесмисленије, посматрано чисто рачунџијским мерилима.

И најбескорисније, најсувишније.

Зато се у безбожничким временима поезија или одбацује

или се њена имитација срозава на ниво слушкиње лаке забаве.

На порнографију или муцање позера.

У временима великих банкара поезија је чиста глупост,

исмејана, па заборављена, или злоупотребљена у циљу

подмуклом и профитерском.

Хорска подлога шовинистичког позорја.

Интермецо оркестриране паљбе.

Квазиуметничко средство за чишћење савести.

Чак и у таквим временима, ехо човековог монолога са Вечношћу

и даље се чује,

и даље одзвања у људским душама, и даље

боји нека јутра Светлошћу Истине.

При таквим свитањима, озарењима, буђењима,

буди се у човеку и све оно што је одавно скривено

од лоботомираних погледа гомиле

и хладних погледа машина.

Буди се Човек и у њему Смисао.

Нежност и Самилост за све грехе људске,

за све заблуде земаљске.

Буди се Човек и цео један свет бива обасјан његовом срећом,

његовом обновљеним Складом.

У тим тренуцима, све пада у воду.

Сви векови завере против Човека и против Сазнања.

Све коцкице се тада послажу у глави, у срцу и души.

Страха нестаје.

Поезија бива изнова схваћена као суштински израз Обнове

људскости и божанствености.

Песма поново извире из људских речи и отапа лед у очима.

Дела се храбрије.

Љубав стидљиво осваја свет.

А Човек постајеш оног тренутка

када поново започнеш монолог са Вечношћу.

Препун Смисла и Склада.

Богат Сазнањем.

Да је Човек, ипак, нешто више од роба.

Да је Човек – метафора слободе.

Поезија – слобода сама.

Јер:

Или нам живот нешто ново носи,

А душа нам значи један степен више,

Небу, што високо, звездано мирише,

Ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све

Ђаво носи.*

Милош Црњански
Извор: www.asasocijacija.com

* Лирика Итаке и коментари, Милош Црњански, БИГЗ и СКЗ, Београд, 1993.