Воља за моћ

Зовем се Бруно. Живео сам пасјим животом.

Није увек било пријатно бити у мојој кожи. Судбина ми је од рођења бацала најтеже изазове пред ноге, али ја сам их спретно прескакао и настављао свој пут. Сваки успешан скок чинио ме је храбријим. Гонио сам своју судбину смело, желећи да је стигнем и укротим, да постанем њен апсолутни и једини владар. Да је натерам да понизно шени пред мојим моћним дахом и да своје данајске дарове, по мојој вољи, баца пред ноге збуњених непријатеља. Кад год се десило да сам у тој трци посрнуо, устајао сам спретно и брзо и хитао даље мирним касом, да нико никада, осим једном или двапут, није приметио ту тренутну непажњу и рањивост. То ме је опијало и уливало несвакидашњу снагу и вољу за моћ. Схватио сам да ми је таквом само небо граница. Борио сам се животињски и изборио за своје место под сунцем. У свима око себе изазивао сам страхопоштовање. Учинило ми се да ћу досегнути до крајњег врха пирамиде моћи. Још један одлучни скок и тамо сам одакле ме више никад нико неће скинути. На врху, а под мојом шапом, биће све – од покорених непријатеља, преко остварења свих жеља, до сопствене судбине, укроћене и послушне.

Сада знам да је све то била само опсена, најтежа препрека коју ми је судбина подметнула под нестрпљиве ноге. Али тада је нисам чак ни приметио. Изгледа да се са тих висина више ништа не види као препрека, јер на први поглед стварно тако и делује. Спустиш поглед и свуда испод себе видиш покорене, очију пуних понизности и дивљења. Око тебе савршени хоризонт, ненарушен највишим врховима планина и торњева. Подигнеш поглед а тамо – само сунце. Пржи и упозорава да си дошао до краја, до последње црте земаљских могућности.

Али каква је то савршена варка судбине! Невидљива препрека, скривена у твом сопственом духу. У срцу твог изневереног бића. Да би је прескочио не помаже ти ни делић оне животињске снаге која под собом држи свет. Препрека, несагледиво висока, у теби је, а себе не можеш да прескочиш, ма колико био снажан и моћан. Чак и када би у томе успео, поништио би себе, постао би нула у покореном свету. Шта чинити?

Ништа. Све је већ готово. Сви кораци су начињени, све могућности потрошене. Не чиниш ништа, јер ти се из перспективе врха света неделовање чини као једина могућност. Крила немаш да полетиш, а понори су свуда око тебе. Један погрешан корак и падаш. Коначно.

Тада постајеш параноичан. Не само твој погрешан корак, него и најмања слабост или несавршеност само једног камена уграђеног у пирамиду моћи може довести до померања, до потреса и љуљања целе грађевине. Мораш обезбедити да нико под тобом не стење, да нико не уздише, да се нико не мешкољи и не тражи удобнији положај у тој општој стешњености. Али како то постићи! То је немогуће, не могу сви поданици довести себе у стање потпуног мировања! Да ли то чујем да се неко, тамо негде при самим темељима, опасно накашљава?

И у том часу као да почињеш да схваташ трагичност свог положаја. Он се не састоји у свести о све извеснијем коначном и потпуном паду, јер пали су многи пре тебе. Нити у чињеници да пад може да изазове чак и најмања промена у структури архитектонског чуда воље и суровости. То јесте поражавајуће, да ти, апсолутни владар, зависиш од скромног ћефа неког олоша или бедника на самом дну, али то је ипак само непосредни узрок који је изван тебе. Оно што те коначно поражава и потпуно паралише јесте чињеница да си сам себе довео у такав положај. Ти си својом вољом и снагом изградио пирамиду и прескочио све препреке како би се попео на њен врх. Остварио си своју највећу жељу и постао владар света, а баш то довело те је у највећу могућу опасност. Чак ни твоји наљући непријатељи никада нису могли да замисле пакоснију освету за поразе и понижења која си им нанео. Сам си себи постао највећа опасност и највећа препрека. Каква суптилна лукавост судбине!

Сада то знам, али пре тог последњег корака био сам опијен надом у потпуну моћ. Коракнуо сам и пресудио сам себи. А оптужба је била написана још оног дана када сам начинио одлучни корак ка сопственој пропасти.

Испада да је цео живот био само једно дуго, немилосрдно суђење за тај неопростиви грех, начињен у последњим данима невиности. Нисам то схватао тада, али сада знам – пресуђујући другима, судио сам самом себи.

(из недовршеног романа „Бруно“)

Едвард Мунк: Врисак
Извор: www.wikipedia.org