Повратак природи

Колико само природно окружење благотворно делује на човека, на његово тело и његове мисли!

Тело се залечује, обнавља, снажи. Мисли се просејавају, чисте, док не остану само оне суштинске, најважније.

Човек се физички укорењује, повезује чвршће са златом земље, са таласима светлости и струјама воде, подсећајући се, са сваким кораком и сваким уздахом, давно заборављеног немуштог језика, да би се од животиња, од биљака и стења, поново научио вештини чистог и истинског живота. Постаје свестан физичке и духовне везе са живим светом око себе. И свог места у њему. Своје улоге и моћи.

Фото: лична архива

После дужег времена осећа миловање ветра као дар неба. Племенитом нежношћу, ветар мами мисли из чаура страха и ситничарства. Оне лете по широком небу, међу облаке, високо, далеко, изван малограђанских обзира и  уобичајеног досега чула. До свог етеричног извора. До спознаја и откровења након којих се поглед на себе и на свет мења у тренутку, до самих темеља.

О, колико само површних убеђења и предрасуда тада отпадне, као скрама, са очију! Како се сада све боље види, онакво какво јесте! Како се брзо обнавља, улудо или на зло, потрошена енергија!

Завера против човека, изникла из семена засађеног у самом човеку, пада као кула од карата.

А све то је могуће, само ако човек жели и ако ту жељу спроведе у дело, а пре свега раскрсти са старим заблудама наметнутим (из добре или зле намере, свеједно) преко породичног васпитања, системског образовања, лажног наслеђа и извитопереног научног знања, упросеченог јавног мњења и бесомучног медијског спиновања!

Вратих се природи – вратих се себи.

Не робу или машини, него – човеку!

Фото: лична архива