Не убијај гласника...
Алегорија о пећини део је седме књиге Платоновог капиталног дела „Држава“.
Користећи се овом алегоријом, Платон покушава да објасни све тешкоће живота у незнању (у мраку пећине), сам процес сазнавања (изласка из пећине на светлост дана), али и покушаја да се из перспективе свесности (о истинској природи света – и ван пећине, али и у њој) помогне онима који остадоше у незнању (у мраку пећине).
![]() |
| Фото: An Illustration of The Allegory of the Cave from Plato’s Republic Извор: https://commons.wikimedia.org/ |
Алегорија је кроз векове тумачена на разне начине, али је њена суштинска порука увек остајала иста: човек који живи у незнању (о својој природи и природи света око себе) једнак је робу који нема никакву слободну вољу и чију личност (мишљење, понашање) обликује неко други по својој вољи и према својим потребама.
Процес ослобођења је спор, поступан, тежак и болан, али вредност спознаја које доноси вишеструко премашује све успутне муке.
![]() |
| Фото: Herm représenting Plato Извор: https://commons.wikimedia.org/ |
Изгледа да је тај избор последњи степеник спознаја
до којих човек може доћи.
Уколико се препустимо благодетима светлости, остављајући друге да робују у мраку, ми постајемо празне интелектуалне љуштуре које обесмишљавају своје мукотрпно ослобођење. Све бацамо у воду, остајући у суштини свог бића - робови.
Не схватамо да је ќрајња сврха свега: бити добар. Пружити руку. Спасити душу.
Своју. Било чију. Људску.
Другу немамо!
Електронска књига ДРЖАВА од ПЛАТОНА на сајту www.academia.edu




Коментари
Постави коментар