Човек у Земљи Страха

Возили смо се новим ауто-путем Милош Велики, од Београда према Златибору. И док је у Београду, као и у Смедереву, одакле смо започели ово чудно путовање, време било прохладно и ветровито, али без падавина, осим повремене ситне кише, већ смо пролазећи поред Обреновца приметили да киша све снажније бије по шофершајбни аутобуса, а већ код искључења за Љиг видели су се и први бели наноси. Снег. 

Прошавши Љиг, ушли смо у један од бројних нових тунела. Његова вештачка светлост смењивала се са његовим хладним, вештачким полумраком. Нешто сабласно избијало је из тих лучних, бетонских плоча око нас. Као добро поплочан и безбедан, алисоидни пут за Паклени До.

Фото: Tunnel of Alice _ Аутор: Kefka Darden
Извор: www.deviantart.com

Када смо изашли из тунела, и поред све јачег снега и све тежег неба чије се оловно сивило полако спуштало на кров аутобуса и немилосрдно притискало замагљене прозоре који су подрхтавали од морбидног загрљаја нашег лоше прикривено страха и ђаволски немирних капљица истопљеног снега - на кратко смо одахнули, јер нам се учинило да смо избегли неку заумну пречицу до Проклете Јаруге… 

Али авај… То беше само опсена, очајнички трзај давно закопане наде, још тамо где видесмо аутомобил који је слетео са пута, ношен уздахом пробуђене Стихије… 

Сада се све око нас, мада осим пута пред нама, понеког саморефлектујућег саобраћајног знака и наших ужаснутих погледа, нисмо видели ништа, сјединило у некакву одвратну, густу, аморфну маглу што се попут леденог блата увлачила међу све лабавије точкове, носећи нас, по својој распомамљеној зловољи, лево-десно по Беспућу. 

Био сам сигуран да ће све врло брзо бити готово и да је дошао онај давно слућени, страшни тренутак растанка од себе, од нас, људи, и од наших малих, људских снова о срећи. 

Осетио сам је прво на врату. Стезала ме је изнутра, из мене самог. 

Та свепрожимајућа, невидљива смртницима, својим верним муштеријама...

... хладна, древна, бесполна наказа без артикулисаног имена и јасног лика. 

Све јаче, тако да више нисам могао ни да дишем. То је то. Ћутао сам, пуштајући је да одради оно због чега је и осмислила цео овај Кијамет, ову Вражју Оргију омађијаних елемената. 

И баш тада, када није више било ни илузије, ни наде, када сам се препустио судбини, схватајући њену неумитност, десило се нешто што вероватно никада себи нећу моћи објективно да објасним. Камоли другима. 

Видео сам је... И било ми је жао тог испразног, очајног погледа, тог не-бића. Јер сва његова-њена не-срећа зависила је од тога да ли ће бити или не-бити једног људског бића, једне међу милијардама јединки. 

Како тужно, како јадно, бити паразит на жили живота, вребати извор свог мрачног задовољства у болести, страху и мржњи преварених и злоупотребљених искрица светлости - људи. 

А срећа моја, несебична и топла, зависи само и искључиво од моје слободне воље. 

И ти јој не можеш ништа. Јер човек своју срећу не отима од других, унесрећујући их и убеђујући да то тако мора, већ је црпи из неуништивог и благодарног извора Живота, чији се токови гранају и кроз сваког од нас, људи. Само ако им дозволимо. У томе је сва мудрост људска, а сва комплексна тактика ђаволска - како човека убедити да не дозволи.

Одлука је, увек, на нама. И одговорност, без обзира на околности.

Стигли смо на Златибор. Брегови су сивкасто светлуцали око нас, попут блиских звезданих јата у мраку вечне ноћи. 

Мрак је свуда, али они му не дају да завлада. Намигују нам и пропуштају нас кроз свој весели шпалир. На сигурно.

Фото: лична архива