Кључ слободе

Када човек почне да мисли, говори и делује одговорније, он, корак по корак, осваја своју слободу.

Наравно, у том процесу, јављају се, слабији или јачи, отпори. Бива понекад веома тешко човеку да их издржи, зато што нахрле из оба правца – од споља, од оних који паразитирају на нашој неодговорности и неслободи, али и изнутра, из нас самих, из наших нагомиланих навика, заблуда, предрасуда, годинама обликованог ропског менталитета.

Јесте тешко, али ако човек издржи, а мора бити спреман да притом плати и веома високу цену, награда је све већа и све очигледнија лична слобода која, даље, доводи до све далекосежнијих спознаја и до осећаја да из нас израстају одавно закопане и дотад невиђене: снага, храброст, одлучност и мудрост.

Крила небеска.

Уколико умемо да та крила пажљиво негујемо и паметно користимо, живот у нашим очима и у нашем срцу добија смисао, а да чак и не морамо да га тражимо – видимо га и осећамо у свему. Наше бивање на овом свету добија своју сврху. Ми, коначно, знамо зашто смо овде и то знање нас одлучно одваја од последњих духовних и физичких наслага некадашњег робовања.

Фото: „Балерина“
Аутор: Маријана Спасенић

Међутим, тај пут поплочан је физичким и психичким тешкоћама и мукама, страшним слепим улицама сумње и необележеним раскршћима избора, без преседана у нашем искуству.

Зато, неки међу нама одустају и дефинитивно падају у доживотно ропство, лажући себе на уобичајене начине, а свакако је један од најужаснијих онај чувени: „Такав је живот...“

А предосећају у дубини своје душе и, самим тим, свог тела, да то није живот, и да лажу себе, да су кукавице и да нису спремни да плате цену. Такав живот је недостојан људског бића и они то, хтели-не хтели, осећају, јер јесу људска бића. Боли их, пате, кидају се, понекад несвесно, понекад и свесно, окована душа стење, копрца се, они се бесмислено умарају, понекад чак и убеде себе да је тако боље и да су добро изабрали. Али таква превара успева само на површини, док у дубини бића превара никад не успе, па човек годинама потмуло пати, док не пукне или док се не угаси.

И ту би ствар била мање-више јасна, кад они сумњичави љубитељи длаке у јајету, не би поставили питање цене. Зашто слобода баш толико кошта? Зашто је скупо оно чему сваки човек природно тежи? Зар то није сурово поигравање Бога, природе, или чега већ, са човеком?

А не схватају да то није цена слободе, већ цена претходне, каткад и вишедеценијске, неодговорности, кукавичлука, неслободе. Што је већа била неодговорност, виша је и цена. А она највиша је – да постанеш потпуни роб, да изгубиш и најмању меру слободе, да твој живот и твоја срећа уопште више нису у твојим рукама.

Не кошта слобода ништа, она је намењена и својствена  човеку. Кошта нас, понекад и врло скупо, наш кукавичлук, наше мирење са поробљивачима, са рибарима људских душа, са њиховим злим играма.

Што пре то схватимо и прионемо, стрпљиво и одлучно, са ослобађањем, цена на изласку из ропских ланаца биће, јефтинија, а наша свежина очуванија за дане уживања у слободи и дане, неминовне, у којима ћемо је поново бранити.