Мирис душе

Данас је Свети Илија. И мој рођендан. Знам већ:

- Срећан ти рођендан, сине мој!

- Срећан рођендан, Владимире!

- Ево ти нешто од мене и тетке.

- Чекај да ти извучем уши...

- Је л' ти честитао брат?

- Од Светог Илије сунце све милије...

Знам већ и још једном питам: Чему све то? То јест, не питам никог, па ни себе, тада, него тек сада, након толико година. Тада то није било јасно постављено питање, већ више нека врста подсвесног трзаја душе, под теретом живота затрованог (сумњивим) обрасцима: размишљања, понашања, осећања, односа, реаговања, говора, смеха, плача, навика, циљева, жеља...

- Од Светог Илије сунце све милије...

- Хе хе хееее...

- Хи хи...

- Тето, хоћеш једну ракијицу?

- Може једну, 'ајде!

- Јао, Љубоооо...

- Само да наздравимо.

Немо посматрам тај призор и знам да ће ми остати у памћењу, јер: у животу затрованом обрасцима сваки трзај душе, сваки унутрашњи потрес, свака нагла и несхватљива промена (макар и најмања) перспективе из које се све посматра, сваки покушај душе да се издигне изнад муља у који је сурвана и уваљана (ах, да, добронамерним!) васпитавањем, памти се до краја тог и таквог живота, као један од ретких тренутака у коме је човек заиста оправдао своје име и своју улогу, у коме се осетио заиста живим и присутним у једном вишем смислу, далеко од пуког физичког постојања и задовољавања малограђанских очекивања.

Памтим и данас: насмејана лица и добро расположење. И сам сам подлегао обрасцу који ми се у том тренутку наметнуо као најлогичнији, не и најискренији (јер образац никада није искрен, осим једном – када се први пут остварио и када није ни био образац, већ праобразац, живот у свој својој пуној снази и вишој сврси). Слушајући више пута поновљене доскочице, породичне догодовштине, мудре опсервације на друштвене теме, тонуо сам у вртлог обрасца који сам, издајнички, прихватио: насмејана присутност.

Памтим и данас све то, али ништа од свега тога не бих ни запамтио, или бих га се сећао само утопљеног у масу сличних рођендана и породичних окупљања, да није било доласка једне особе која ми није била род и коју сам до тада само површно познавао. А данас је познајем одлично, јер је постала важан део мозаика који годинама склапам и себи откривам: сопствене душе.

Тог истог дана, од кога је сунце све милије и милије, мојој баби дошла је у посету њена пријатељица, Мила. Мршава и ниска бакица, добра и скромна. Долазила је пре тога неколико пута и остајала увек сат-два. Када би ме видела, обавезно би ми нешто поклонила, макар бомбону, и увек неколико слатких речи о томе колико сам леп, висок, мршав... Захвалио бих јој се, остао још који минут и одлазио назад у своју собу или напоље, да се играм.

Оно што ми је одмах било јасно, јесте да је бака Мила једно изванредно добро створење, толико добро да је било немогуће помислити на нешто лоше посматрајући њену ситну и драгу појаву. Била је једно од оних божјих створења које око себе шире опојни мирис чисте и љубављу окупане душе.

Зато ју је моја баба поштовала и волела. Увек ми је говорила да је Мила врло сиромашна, али изузетно поштена и вредна.

- Намучена, јадна. Кућа јој је мала, али чиста и уредна.

Мојој баби је увек била важна чистоћа, као и чистота. Ко није чист изнутра, али и споља, тај за моју бабу није био поуздана особа. Зато је, ваљда, толико волела свог зета, мог оца, јер је увек био уредан и чист. И мој деда, њен покојни муж, Пепика, био је чист и уредан. Гланцао је ципеле до изнемоглости.

Мила је имала обоје, и чистоћу и чистоту,  и то ју је у бабиним очима чинило вредном и љубави и поштовања.

Као што рекох, оног истог дана када је Громовник најављивао краће дане, хладније ноћи и ђачко одбројавањe до почетка школске године (макар сам ја одбројавао, све очајније, преостале дане условне слободе), у посету је дошла Мила. Чуо сам када се тихо и пажљиво провукла кроз предсобље и  прошла са бабом у кухињу, да седну и разговарају. Отишао сам да јој се јавим. Као и увек, насмејала се благо, пружила ми ситну, наборану шаку у поздрав, задивила се колико сам порастао од последње њене посете, а онда нежно завукла руку у џеп старинског прслука.

Извадила је неколико бомбона и два метална новчића од двадесет динара, нова и угланцана (нешто као данас две новчанице од 100 динара, отприлике). Пружила је све то на отвореној, набораној, ситној шаци и, готово шапатом, рекла:

- Срећан ти рођендан... Да си ми жив и здрав...

Не знам да ли ћу икада бити у стању да опишем потрес који се тог истог тренутка догодио у мени, али знам да последице тог потреса осећам и данас, након толико година, више од две деценије. И не само да потрес не јењава, него је све јачи и јачи. Сада знам: то се моја пробуђена душа промешкољила, опијена мирисом чисте бака Милине душе. И сада, док ово пишем, осећам тај неуништиви, опојни мирис, мада Миле, тог доброг створења, више нема на овом свету. А тада, стидљиво, збуњено, помало и потресено, рекох:

- Хвала вам...

- Узми, узми. Нисам знала да ти је рођендан, донела бих ти још нешто...

А знала је. И није имала више да ми поклони. Лагала је. Али та њена лаж рекла ми је о свету и људима више него што ми је до тада рекла и што ће ми наредних година рећи школа са својим сложеним системом знања. Више од свих оних стотина књига које ћу прочитати у наредне две деценије. Више од многих истина које сам сазнао кроз искуство и разговоре са људима, од којих су многи вредни сваког поштовања. Та мала, скромна, искрена лаж једне сиромашне старице која ми поклања за њу велику суму новца и још притом, са неисказаном добротом, жали што ми није донела још нешто – та најискренија могућа лаж коју може изрећи жив човек – отворила је у мени, можда по први пут, или макар тако широко, неслућене путеве ка откривању себе самог, своје праве природе, своје успаване душе у чијем сам се вртлогу буђења изненада нашао.

Збуњен, не схвативши ни делић процеса у коме сам се задесио, јер био сам цео у њему (процес сам би ја сам, такорећи), вратио сам се у собу и дуго седео у фотељи. Знао сам да се у мени нешто догодило, да је нешто отворено, нешто покренуто, и то нешто било је толико снажно да је превазилазило готово све дотадашње утиске које сам памтио. Да постоји могућност памћења сопственог рођења, можда би једино то искуство дубље потресло темеље онога што обично ословљавамо као Ја.

Јер: човек има два рођења – једно је телесно, друго духовно.

Оно прво не памтим, али кажу ми да сам поштено заурлао.

Ово друго, ако сам у праву, а осећам да јесам, догодило се тачно четрнаест година после првог. Не кажу ништа, јер му није било сведока, али ја се сећам:

Моја је душа запевала, тихо, стидљиво, искричаву мелодију звезда. Песму светлости.

И дан-данас, она пева, све храбрије, све милије.

Ова прича – њен је скромни одјек.

Извор: www.pixabay.com
Аутор: geralt