Страховлада

Кажу да је страх оно чиме не дозвољавамо љубави да испуни наше дане и наша дела, наше мисли и наше речи.

Онда, одбацимо страх!

Али – како?

Кажу да човек не треба да брине и да ће све, на крају крајева, бити добро.

Ето како – препустимо се!

Ако се због нечег бринеш и уплашен си, само веруј да ће све, ипак, бити у реду, и да ће изаћи на добро. Биће изазова и препрека, биће туге и бола, али ће се средити, уколико поверујеш да хоће и у оној мери у којој то веровање уткаш у сваку своју мисао и сваки свој потез.

И онда, ако си уверен да ће све бити добро, страх нестаје готово сам од себе, као да га никад није ни било.

Тело није више у грчу, јер не стрепи, па може да се, полако и не без тешкоћа, али неминовно, врати хармонији својих појединачних функција. У таквој хармонији, стварају се услови за оздрављење целог тела – у чисто физиолошком смислу - али и за постепено ослобођење душе из мрачних збегова и паклених окова.

Повратком препорођене душе у своје природно станиште – тело – оно  поново постаје живи храм вере, здравља, разума, доброте и снаге.

И љубави!

Тек тада постајеш свестан неисцрпног блага које у себи носиш и које можеш да даш другима!

Овај пут није лак, ако смо пре тога далеко залутали. Али је за сада једини доказани исправни пут. Другог нема и, на крају, или га налазимо баш ту где одувек јесте, за нас, или – не налазимо и, нажалост, завршавамо у заблудама и болестима – душевним и телесним.

Аутор: upklyak
Извор: www.freepik.com

Овај пут није брз, поготово ако њиме дуго нисмо ходали. Али нас води где треба.

На његовом почетку јесте страх, јер страха мора да буде тамо где нема поверења у себе.

На њему израстају сумње, јер без сумње нема питања, а без питања нема ни одговора, ни сазнања.

Временом, страхови и сумње постају крупнији, шири и свеобухватнији – тај део процеса је уједно и најтежи део, врхунац унутрашње борбе за ослобођење – али самим тим празнији и гротескнији, све док се не распрше бестрага и уступе место љубави и вери.

Као накарадна страшила пуњена сламом, која по ноћи својом ужасном звеком, а по дану својом ружноћом, плаше, али која први јачи ветар разбуца и развеје по пољима, обесмишљавајући их и показујући нам да смо се плашили нечега испразног и слабог, неживог и слабашног, вешто наметнутог као оно чега се треба плашити и што треба мрзети, страхови и сумње нестају.

Неминовно, на овом путу има и препрека, падова, замки, враћања, посустајања, али има и радости открића.

А пут почиње оног тренутка када се родимо за овај свет и наставља се када ми одлучимо да њиме идемо. Услови су увек спремни, не треба их посебно чекати или измишљати. Што мање чекамо и што се пре запутимо, боље за нас.

Иако њиме ходамо сами, и други поред нас иду својим путевима. Покажимо им како. Угледајмо се на оне који њиме иду с више вере.

Учимо подучавајући и подучавајмо учећи.

Можда су нас околности бациле врло далеко од пута, па нам за повратак треба много. Не испитујмо зашто. Јер одговора нема. То је чињеница која се избија само чињеницом да смо се сада вратили.

Одмаралишта су лепа и пријатна, али нису рајски врт. Не будимо лењи. Одморимo колико треба и ходајмо даље. Иначе ће се пријатност претворити у бол, а лепота у бесмисао.

Иако је наш пут за наше ноге, а пут другог за његове, често ћемо се сударити, јер оба су за човека. Помозимо један другоме да устанемо. Уз осмех разумевања. Тако ћемо изградити искуство заједнице и солидарности.

Причајмо о том искуству онима који га нису искусили, а хтели би, подстакнимо их да се и они запуте, да се и они сплету у слободно људско коло, у плес поверења.

У инат рибарима људских душа, што плету мреже за људе слабе и сумњичаве, за неодлучне и заблуделе. Завидне и бездушне.

А на крају пута можда и неће бити посебног признања и награде, и неће бити победе из снова, али биће неког камена темељца, за неке будуће храмове. И биће неког здравог семена, из ког ће изнићи дивови разума и љубави.

Препусти се још једном, потпуно уверен да твој пут није био узалудан и да умиреш само за оне који слепи лутају по калу заблуда.

За оне који одбацише страх и сумњу и напојише се на бескрајним изворима љубави и вере, ти тек тада почињеш да живиш, живљи него икад док си ходао по Земљи.

Утиснут у бесмртну душу света.

Аутор: senivpetro
Извор: www.freepik.com