И даље верујем!

Био сам грешка и био сам кајање.

Суза, скривена у дубокој покајници заблуда, спрала је баналне трагове греха, али је на жедним уснама душе оставила горки укус опомене.

Био сам грешка. Био сам кајање. И ето ме.

У тавном кутку древне параноје домаштавам нове путеве за старе кораке, док ме стари путеви, пуни рупа и срушених путоказа, беспомоћно псују и кују нове кораке за нове људе.

Знам, оне кораке за којима ћу жалити једног дана што нису били помало и моји, једног дана када ме ноге издају и без питања одлутају у беспуће, а мене оставе на милост и немилост сентименталности.

До тада, за старе кораке домаштавам нове путеве. Можда грешим, можда следи „Јово, наново“ и опет кајање, али – ето ме.

Био сам бол себи и бол другоме. Далеке сам звезде насмејао, па ми намигивале. Далеке, пуне трепераве наде, са првом слутњом крваве кише, иза сивих облака се скриле, заносне лажљивице.

Остао је бол. И сазнање да је срећа, ако је игде има, овде, ево ту, крај наших уснулих срца. На звезди само за звезде будуће и за мистике, кад их звездана визија звизне.

И сада, баш овде, где сам некада био нов, а сада стар као Земљин плес са Сунцем, тим ноћним бегунцем и светлом тачком космичке тмине, сажет од мудрости, али простран до наивности, и даље верујем у реч.

Суза, скривена у дубокој покајници заблуда, горчином ме на распричаним уснама опомиње.

Узалуд, јер знам да следи кајање.

Бол је ту одувек. И бескрајна залиха заблуда.

Нема да нема. Не може да нестане.

Ево ме.

Copyright notice: © 2017 Mark Chadwick. All rights reserved.
License notice: https://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/2.0/
Original image: https://www.flickr.com/photos/markchadwick/33375961730/