Црна бајка
У далекој земљи Бесрамији владао је Црни Војвода. Говоркало се међу Бесрамијцима, не знамо да ли баш међу свима, не знамо ни међу којима поименце, да је Црни Војвода титулу добио од самог Црног Цара и да је Бесрамијом владао уз његову дозволу, а да је заузврат морао да га беспоговорно слуша, да без остатка и без задршке извршава сва његова наређења. И не само то, него и да ослушкује Царево Црно Срце и да по његовом злокобном ритму усклади ритам својих злодела. Кажу и, мада не знамо тачно ко, да ли уопште ико од Бесрамијаца или неки Странац Без Сенке, да је Црни Војвода све друге Војводе и све друге Цареве Верне Слуге надвисио у вештини ослушкивања и усклађивања, служења и беспоговорног извршавања чак и оних задатака којих су се гнушали најгнуснији Барони Слузавих Маски, и од којих су зазирали најсуровији Сатрапи Пустињских Области. А гнуснијих од тих Барона и суровијих од тих Сатрапа, колико је нама, Бљувачима Истине, познато, овај свет није до сада нити видео нити наслутио у Кошмарима Спознаје.
Стари Бесрамијци,
они који су боловали од Памћења и Здравог Разума, и чије је срце и даље
тврдоглаво куцало у ритму Старе Добре Класике, присећали су се у својим
најскривенијим мислима оног времена у коме је Црни Војвода био само амбициозни Кројач
Празнине, а Бесрамија земља довољно слободна да у њој може постојати, и то у
Главној улици, Кројачница Празних Речи. Зато се, ваљда, Бесрамија тада и звала
другачије – Будиславија. Нажалост, Празнина коју је, под плаштом Уметничке
Слободе, скројио тадашњи Кројач, а будући Војвода, у мемљивој тами Окореле
Душе, сада је обликовала Безукус нових Бесрамијаца, за које је време пре владавине
Црног Војводе било замисливо само као, первертовани, Мит о Апокалипси и
Спасењу, мит у којем је Слобода била изједначена са Грехом, а Лажно Спасење од
Ужаса Слободе доносио је нико други него – Црни Војвода, уз саслужење верне му
Црне Руке. Али само онима који су у његову Црну Мисију слепо веровали, који су
били Послушни, јер Послушност је схватана као Доброта у том Паклу Перверзије.
Свима другима, била је намењена неизбежна Казна. Знак распознавања било је Црно
Срце утиснуто на бледо бескрвно чело Послушника. Непослушни су имали последњи
избор који је још остао могућ и дозвољен у Бесрамији – прихватити Црно Срце или
прихватити Казну.
Казна
није била увек и за све иста и није увек стизала брзо. Њен садржај је био
флуидан, а суровост није у потпуности зависила од степена показане Слободе тј.
степена Грешности, већ и од могућности да се конкретним Кажњавањем пружи
очигледан и недвосмислен Пример осталим Непослушним грешницима, али и
Црносрцијанцима који би се, макар и на тренутак, поколебали или, не дај Црни
Војводо, ставили Прст на чело. Непредвидивост Казне, као и њена непосредна веза
са тренутним расположењем Владара, било је оно што ју је чинило кобним по све
Норме и Табуе који су још увек, најчешће само формално, преживели из доба
Будиславије. Једина Норма која је требало да преживи била је Норма Воље Црног
Војводе, а једини Табу била је Непогрешивост Његовог Црнила.
Легендарни Праљуди Без-длаке-на-језику,
који су некада давно настањивали Бесрамију тј. Будиславију, покушали су, наводно, да се побуне и
Црног Војводу збаце у Црну Рупу Прошлости, али узалудни су били сви њихови
подухвати – у Бесрамији више није било довољно, или није било уопште, оних који
би смогли снаге за Препород Личности и Друштва. Ако је икаквих подухвата и било
или су и они били само део Велике Представе за Послушнике и оне који ће то
ускоро постати.
Било
како било, изгледа да ће Бесрамија још дуго бити на путу Бесрамља, путу који
води ка Дну, одакле се ниједан пали народ није вратио или се вратио са угашеним
Очима Духа.
Штета,
јер још увек се у Великом Атласу Света и Полусвета могло прочитати, између
осталог, и сведочанство Истраживача Древности о Будиславији као земљи благе
климе, настањеној народима који би свету могли да подаре многе лепе и корисне
ствари, само када би смогли снаге да себе препознају у Огледалу Истине и да себи
опросте на Судилишту Савести.
Срећом,
па у нашој домовини нема таквих настраности каквих има у Бесрамији. А замислите
само да их, не дај Боже, има... Ала бисмо их, као истинска заједница слободних
и одговорних људи, мирно, сложно и одлучно, послали у фусноту историје! Зар не?
 | |
|
Коментари
Постави коментар