Бој људи с мравима

Поноћ. Притиснуо је прекидач за светло у дневној соби. Одједном, у соби је завладао потпуни мрак, јер је пре тога спустио ролетне и затворио врата. На тренутак, чинило му се да види тај потпуни мрак који је одједном испунио целокупан простор собе и прогутао све ствари у њој. Осим свести, и куцања узбуђеног срца, чинило му се да је и он прогутан и да га мрак, у некој тавној утроби ништавила, разглобљује и дави. Тренутак је потрајао, a у њему, осим наведеног, није било ничега.

Касније, можда након неколико минута, мада је могло бити и након неколико секунди или сати – било му je свеједнo – учинило му се да у густој помрчини назире нешто, неке линије између две тектонске плоче мрака. Као да је монолитна громада без трачка светлости почела да се једва приметно раздваја и усложњава. Уочио је око себе неколико нијанси таме, а на крају и сумњиве назнаке тродимензионалности.

Стајао је у средини собе, али, пошто се неколико пута окренуо око своје осе, тражећи нове разделине, није више знао у коју тачку некадашње собе гледа. Зажмурио је, снажно, до ивице бола, а затим опет отворио очи. И даље није видео ништа, али су му зато ситни и краткотрајни свици бола летели пред слепим очима.

Убрзо, мрак је поново био онај малопређашњи, али разблаженији, сивљи, лунатичнији. Успео је да ухвати понеки варљиви облик, понеку трепераву ивицу, тамо негде пред собом, или дубоко у својим очима, то није баш најбоље схватао.

И, тек тако, када се помирио са чињеницом да ће још неко време буљити у собну импровизацију на тему апсолутног мрака и његових пепељасто-сивих варијација, а затим одустати од опита, напипати прекидач и мачем електричне светлости исећи потемкиновски картон рађајуће, али побачене  –  истине, мрак је почео да се убрзано повлачи. Не пред електричном светлошћу или сјајем идеалистичке визије, већ сам од себе, као да га више није било довољно да прикрије очигледности, па се повукао у непремостиви кањон четврте димензије, остављајући своје бледе епигоне да, колико-толико, очувају привид таме и безнадежног очаја.

Међутим, то више није било могуће. Мрак је сада био само бледа сенка својих паклених наредбодаваца, а са ужасног попришта њихових злочина повлачили су се последњи браниоци деструкције. Соба је сада била, не осветљена, јер никаквог извора светлости још увек не беше, већ – видљива. Видео је готово све ствари у њој, мање или више јасно, али их је видео. Видео је чак и свој мутни одраз у огледалу изнад комоде. По први пут, видео је својим очима, без икаквих помоћних средстава, без извора светлости, осим оног до сада несхватљивог – у њему самом.

Одлучио је да искористи новостечену, или је боље рећи – пробуђену, моћ. Подигао је ролетне, а бљесак дневне светлости га је накратко заслепео. Није затворио очи, није их трљао, није жмиркао. Пустио је да се саме прилагоде, да погледају и да виде.

Напољу је увелико свануло и мрави су послушно милели лево-десно. Горе-доле. Понеки мрав би се сударио са другим мравом, па би оба журно и озбиљно наставила даље. Учинило му се да су се два мрава руковала дугачким пипцима, заставши један наспрам друго. Група мањих мрава је трчала по гомили песка и млатарала танким ногама. Причинило му се да три старија мрава седе на малој дрвеној клупи и безвољно разговарају. Одједном, уочио је како му из парка прекопута машу мрави разних величина, дозивају га по имену и гледају очима пуним разума, као да су људи, што неки од њих, изгледа, некад и јесу били. А неки су још увек.

Изненађен овим сазнањем, узбуђен и лак, упутио се ка вратима, обуо патике, истрчао из стана, прескачући по три и четири степеника, као некад кад је био дете, и никад лакшим и разигранијим кораком улетео међу мраве.

И међу људе. Да их пронађе и са њима се рукује, да их поздрави и настави, да скреће лево, и десно, да се пење, и да се спушта, низ степенице, низ улице, низ бескрајне и одвратне лавиринте мравињака, све до далеке обале, па низ реку времена чији га несагледиви таласи уздижу ка звездама.

Назив: Fire ants lot on person's hand
Извор: https://www.pickpik.com