Звезде нашег сећања

Као што на ведром небу, кроз чист и проређен планински ваздух, јасно видимо крупне и сјајне звезде, исто тако погледом хватамо и оне умеренијег сјаја, па чак и поједине чија се танушна светлост једва назире и готово губи у забораву мрака.

Неке уочавамо врло ретко, када је ваздух изузетно чист. Понеку видимо, или нам се чини да је видимо, само једном и више никад, мада је и даље ту негде, на небу, скривена од наших очију и нашег, ко зна зашто, усплахиреног срца.

Тако некако ствари стоје и са сећањем на људе.

Појединих се сећамо свакодневно, готово без престанка, и одлично памтимо њихов изглед, говор, карактер, ситне несавршености... Они са неба нашег сећања не нестају чак ни када смо усред буке и смога градских средина или на страшним таласима узбуркане воде живота. Такви људи су наше звезде водиље у магли или бури, наше блиставе намигуше, постојане, верне, увек тамо где их очекујемо.

Неких људи, најчешће оних које дуго нисмо ни видели ни чули, сећамо се с времена на време, али нам њихов физички лик и карактер нису више тако јасни као некада. Ту су, међутим, врло мутно и слабо светле ти стари, добри блистави другови, меша се њихов сјај са сјајем нових познанстава. Зато их, готово несвесно, мењамо у сећању, дограђујемо, домишљамо, плетући око њих разне вероватне и невероватне анегдоте, оживљавајући их у сећању, да не избледе и не изгубе се. Трудимо се да их видимо онаквим какви су некада били, не знајући засигурно какви су сада. Такви, они су непресушни расадник наше сентименталности, чежњивости и жала светлостима и ватрометима младости.

Има и људи којих се сетимо изузетно ретко. Они, објективно, нису оставили у нашем животу неки посебан траг, али се, ето, понекад појаве у памети. Сетимо их се, не домишљајући разлог томе сећању, да одмах затим наставимо даље своје путовање кроз игру ноћи и звезда. Ипак, њихов мистериозни бљесак задовољава нашу потребу за тајанством, за недокучивошћу. Они су израз закона дубоке таме, о којој не знамо апсолутно ништа.

На крају, или пре свега, посебан феномен представљају наши драги покојници које памтимо тако добро да сјај њихове доброте и благости до нас стиже и даље, као да су живи и да их управо гледамо пред собом, попут неких далеких звезда, чији сјај видимо, иако су већ одавно угашене.

За наше очи и наше срце, без обзира на људске законе и логику, они и даље живе и намигују нам кроз таму ништавила, не дајући нам да заспимо.

И заборавимо.

Фото: лична архива