Математика душе

Много тога се нагомилало у души. И она трпи, колико год била несагледива и моћна. Годинама упија у себе све што јој се предаје на одговорност – таму ума, горчину искуства, умор тела. Пати уместо оног ко јој терет неодговорно оставља на старање.

Упија душа: и ране, и лажи, и гадости, и мржње, и нервна растројства, и разочарења. Упија безупитно, залечује, преображава и враћа као мудрост и вољу, као песму и одлучност. У исто време, проноси светлост истине с оне стране разума, надахњује, освежава, узноси, бодри, води кроз странпутице земљаских дана.

Кога? Оног исто што узима њене слатке дарове, питајући се: одакле све ово у мени?

Али превише се, одиста превише, терета накупило. Душевних се снага неизбројно разапело, до ивице пуцања растегло, не би ли терет над главом задржало. Од пропасти сачувало.

Мора се неким ситом одвојити жито од кукоља, мора се пресложити монструозно висока гомила расходованих података и олупина погрешака, мора се души вратити макар мало за сву љубав и стрпљење. Мора јој се помоћи. Сада и овде.

Јер човек у једном тренутку схвати да је, уствари, он сам та душа која пати и разапиње своје снаге. Да је све време самог себе тровао, гушио, рањавао, оптерећивао отпацима заблуда и лажног знања.

Увиди да је људско биће чиста душа: отеловљење духа, остварена могућност његове савршене воље да се прикаже у било ком облику који пожели – као материја, као енергија, као закон, као идеја. Најчешће: све одједном.

И гледајући своје тело, види га на потпуно нов начин: као дом који треба пажљиво одржавати, чувати од оштећења и не излагати беспотребним потресима и сулудим надоградњама. Не дозволити да тело уместо духовног храма постане бордел или депонија.

То сазнање, револуционарно за појединца, обично долази у налетима, попут таласа пред буру: испрва ретко и тек благо милујући стопала незаинтересованог посматрача, затим све чешће и снажније, терајући посматрача да се замисли о свом положају и таласима што са њега спирају со и љуспајућу покожицу, да би на крају грували о обалу силовито и без престанка, уверавајући посматрача да је дошло време коначног избора: бити или не бити. Пробудити се и борити се, или заспати и постати лак плен разуларених таласа.

Када човек ово схвати, када сагледа поље борбе, као и чињеницу да је све време сам себе чувао, црпећи снагу са вечног извора, он се, просветљен чудом, поново рађа. Сада: и духовно.

На тај начин постаје цео, а самим тим: снажнији, мудрији, храбрији, пажљивији. Моћнији него што је икада могао да замисли, док је таворио у царству глупости, немо посматрајући сцене човекочеречења.

Склапајући све спретније и одлучније мозаик свог истинског бића, човек по први пут у животу долази надомак објављивања себе свету. Правог себе:

Ја сам тачка преламања

вечног духа и његове воље

да се прикаже баш у мени.

Тачка звана душа. Једна од.

Јер воља духа је бескрајна.

Ја сам духовно биће, а тело је:

мој дом. У њему мислим и кажем:

дух, плус ја, једнако је душа.

А изнад свега јесте љубав.

Она је створила све. И свја.

Фото: лична архива