Бука (ни)је у моди

Бука је постала навика људи. Потреба. Једноставно, не могу без ње и њених данајских дарова. Пустили су је у себе, неопрезно, непажљиво, наивно, и сада им вршља по мислима, потресајући темеље тела. Тврђаву душе.

Чим ујутру устану: укључују телевизоре, пуштају гласну музику, лупају вратима. Причају било шта, по рђавој навици: оговарају, вређају, свађају се (са собом, са ближњим, са телевизором). Проклињу и псују, све и свакога – и Бога и сунце, и мајку и матер, и оца и дете, и семе и племе, и свету недељу и крсну славу, и главу на раменима и крв.

Крцају тешке и грубе речи вилицама бесвести и испаљују их, у рафалима, по свему. И по себи. Попут боксера омамљеног бујицом удараца и урлањем распомамљене публике, сатераног у ћошак, бију по свему, не распознајући ко им је пријатељ, а ко непријатељ.

Плаше их речи нежне и добронамерне, исковане у вечној радионици тишине. Благи, безгласни погледи љубави постају им сумњиви. Нервирају их ћутљиви и скромни рудари истине.

Бука их омамљује, обезнањује, вешто их вајајући у безвољне насилнике, сурове марионете. Не знају шта чине. Не сагледавају последице, не виде узроке. Посебно мрзе оне што их буде из тог бунила, поливају водом прочишћења, одвлаче од гомиле и гунгуле, учећи их на брзину умећу раскидања ужади манипулације. Њих крвнички газе, са перверзним уживањем робијаша који највише мрзи баш оне што се ослободише или кују планове за ослобођење.

А онда се, у ретким тренуцима предаха, између две крваве рунде, замисле. И као да се нечег, врло далеког и мутног, сете. Запитају се, не знајући одакле им такво питање: „Шта је ово око мене, шта ја то радим и чему све то?“ И пожеле да изађу из ринга, да се одморе, заћуте и у тишини размисле. Али не дозвољавају кнежеви, ти владари поробљених душа, умивају их злом водом, хушкају на исте такве безвољнике с друге стране умишљене границе, на сапатнике.

И нема никог да им сада, када то жудно желе, помогне. Без своје воље, без снаге да се одупру, хрле у пропаст. Своју и свеопшту.

Фото: илустрација Џона Тенијела

Последњим патрљцима безбожничке чежње за личним трајањем, док одлазе на губилиште душа, траже неки процеп, ма и најтањи, да се кроз њега провуку и отргну из ледених канџи невидљиве звери што их вуче по смрадној каљузи Вавилона. Наде, изгледа, стварно последње умиру, као јалове жишке некадашњих људи... Узалуд.

Траже, све очајнији, у паклу разуларених мисли и нагона, тамо где никад нису били и где не могу бити: мир, срећу, знање, снагу, вољу и здравље. Међутим, оглувели, узнемирени, унесрећени, заглупели, ослабљени, апатични и болесни, траже благо мудрости на погрешним изворима, затрованим буком и ритмом лудила, бесом и лажним знањем, све се више заглибљујући у кал греха и страдања.

Досете се, ти стари лицемери и сналажљивци, па траже, кад је све већ скоро одиграно, и у себи, не налазећи ништа осим наказних рушевина бивших људских бића, а затим беже што даље, уплашени оним што су у себи видели, у дубљи кал и у гори грех, док не падну, изнемогли, давећи се у сопственој погани.

Свеједно: да ли као просјаци или са круном на глави.