Између крајности

Човек је савршен.

Не постоји савршен човек.

Делује противречно, али само на први поглед.

Пошто живимо у рачунарском добу, најлакше је упоредити човека и рад његовог организма са радом рачунара, па ни ја нећу побећи од таквог поређења.

Рачунарски стручњак сачини програм (софтвер) одличних својстава: лако се употребљава и брзо решава задатке због којих је сачињен, чак и оне најзахтевније, а притом има лепу и једноставну маску (кориснички интерфејс).

Међутим, када такав програм поставимо на одређени рачунар (хардвер) и пустимо у рад, у непоновљивом међуделовању са спољним чиниоцима (другим програмима, рачунарским вирусима), као последица корисничке употребе (која никада није у потпуном складу са правилима употребе) и  услед неминовних промена тј. протицања времена (пропадања физичких делова рачунара, застаревања могућности програма у односу на нове потребе корисника) – он се квари.

Постаје несавршени, појединачни програм, мање или више удаљен од идеала (програма као таквог). Понекад врло успешан у обављању својих задатака, а понекад тврдоглаво неуспешан или спор. У најгорем случају – штетан по друге програме и целокупан систем.

Ипак: увек различит у детаљима. Јединствени примерак своје врсте. Када ради оно што му је задатак: задивљујућа призма кроз коју се, на увек нове начине, огледа суштина програма-идеала.

Слично је и са човеком: као идеал, као праслика – савршен је. Ако макар у основним цртама познајемо сложеност рада човековог организма и његове умне могућности, то нам је потпуно јасно.

Фото: „Витрувијев човек“, Леонардо да Винчи
Извор: www.pixabay.com

Међутим, када ту савршену праслику конкретизујемо (у виду појединачног човека) и ставимо у одређени контекст (садржај света, услове постојања, културну средину), она истог тренутка, без своје воље и по природи свог прилагодљивог створења и послања, престаје да буде праслика.

Конкретизација и контекстуализација праслике (појединачни човек), у додиру са осталим конкретизацијама исте праслике (другим људима), у прожимању са различитим контекстима (другим садржајима, срединама и културама), неминовно се мења, такорећи – искварује се (у односу на своју праслику, на идеал). Без изузетка.

Човек кроз непоновљиви низ искустава постаје посебан. Баш зато и јесте предмет дивљења (или зависти) других људи онај ко је достигао  висок степен посебности тј. оригиналности („како је само оригиналан, кад бих и ја могао да будем тако одважан и храбар као он“ или „по чему је то он бољи од мене, па и ја сам посебан и оригиналан“). Нажалост, упоредо са напредовањем ка оригиналности, одвија се, неминовно, и удаљавање од идеалног човека, од извора.

Уколико се без мере дивимо својој оригиналности и индивидуализујемо себе по сваку цену, а свом искуству дајемо врхунску и парадигматску вредност, ми се тиме не усавршавамо, ми тиме не постајемо бољи, већ, насупрот томе, постајемо све даљи од савршенства и постајемо све покваренији. Исто се дешава и када парадигматску вредност дајемо свом идолу, неком несавршеном краљу оригиналности, јер утапањем личних својстава у његову испразну величину ми губимо сву вредност коју смо имали. У оба случаја, на том путу вребају таштина, сујета, егоизам, мржња према свему и свакоме ко није као ми или као наш идол и ко не увиђа нашу или његову (непостојећу) генијалност без преседана.

Не схватамо да то што смо посебни, не значи да смо једини посебни. Нарциси, давимо се у плићаку сопствене илузије о изврсности и надмоћи.

На крају увек чекају: изневеравање човекове сврхе и обесмишљавање живота, декаденција уметности и науке и срљање у личну и општу изопаченост.

Фото: Операција „Crossroads“ америчка нуклеарна проба крај атола Бикини 1946.
Извор: www.wikipedia.org

Трагедија човека (конкретног, не праслике) и јесте у томе што тежећи иживљавању једне своје стране (конкретне и контекстуалне) бива све удаљенији од друге своје стране (савршене, идејне) и обрнуто: бивајући савршенији и ближи свом извору, он наилази на страшан отпор оне друге стране (понајвише у себи самом, али често и од других конкретизација са којима се прожео).

Човек је трагичан такав какав јесте; он и не може бити другачији, осим ако не постоји (није се родио или је мртав). Нерођени чекају свој ред у свету идеја, а мртви се том свету враћају.

Међутим, ако жив човек прихвати своју трагичну природу, своју разапетост, не удаљавајући се претерано ни од једне ни од друге стране своје личности, он може бити потпун човек у овом свету конкретизација и контекстуализација.

То није шизофрено, осим ако шизофрено није у самој природи човековој. Онда га као такво и не треба осећати, већ га прихватити у себе и понети кроз изазове личне судбине.

Бити на средини, између најудаљенијих полова људских могућности, довољно близу савршеног света идеја да би се његов одсјај пренео кроз личност човекову на свет и друге људе (човек као призма, проводник суштине у виду речи и дела које црпе из самог извора) и довољно близу индивидуалности да бисмо били та личност (конкретна, са конкретним својствима) кроз коју ће се преламати, увек мало другачије, одсјај савршенства.

На тој тачки преламања, складно се прожимају идеално и посебно, опште и оригинално. Та тачка и јесте – човек. Усклађен, уравнотежен, мудар и користан свима, па и себи.

Балансирати током живота на танкој жици релативно подједнаке удаљености од крајности људске природе, вероватно је највеће умеће познато људском роду, а онај ко у томе покаже несвакидашњу вештину може се сматрати врхунским уметником живота, човеком који испуњава своју сврху  и самим тим свом животу даје смисао.

Упркос свему, бива човек – како би рекао Андрић.

Уметник живота не живи да би био идеалан (не само зато што схвата да је тако нешто немогуће, већ и зато што не препознаје своју сврху у томе – жив си да би живео и био посебан, не да би био савршено мртав), али не живи ни за то да постане монструм индивидуалности, очаравајуће страшан и перверзно оригиналан, који убија и код себе и код прожимајућих конкретизација ма и најслабију назнаку неискварености и тежње ка изворности.

Уметник живота зна: савршен човек не постоји.

Али не постоји ни човек ако том савршенству од ког је потекао не стреми на неки начин.

Да тог стремљења нема, чак и кад се оно не препознаје, не признаје, па чак и прогања, не би било ни добрих људи.

Оваквих какви јесу: подједнако удаљени од неприродних и разарајућих крајности – оријентира у слободном лету кроз искуства и изборе – несавршени у поступцима и односима, а савршени још једино у сновима о себи и у својим светим тежњама.

Ни свеци, ни окорели грешници.

Савршено несавршени.