Борба непрестана

Након што прочитах последње реченице „Примјера чојства и јунаштва“ Марка Миљанова Поповића, застадох да напишем коју реч о овој несвакидашњој књизи.*

Марко Миљанов Поповић, и сам истакнути учесник у борби против Турака, надалеко чувен по храбрости, поштењу и мудрости, ређа један за другим примере чојства и јунаштва из црногорске прошлости не би ли своју „браћу“, „горштаке и сељаке“, али, пре свега, „младе људе“ или, како то на самом крају књиге каже, „синове мојијех другова“, усмерио ка чињењу добрих и несебичних дела.

Фото: Марко Миљанов Поповић
Извор: sr.wikipedia.org

Миљанов свој наум спроводи водећи рачуна о природи будућих читалаца, јер зна да ће само тако допрети до њих. Његови „примјери“ су испричани у духу оног морала који је прирођен црногорским племенима.

Иако понекад прожете сценама пуним насиља, крви и равнодушности према смрти, ове поучне причице одишу дубоким хуманизмом. Међутим, тај хуманизам је црногорски, планински, горштачки, а не увезен из стране културе и вештачки накалемљен на домородачки менталитет.

Мада жели да просвети своје сународнике, Миљанов то не жели да уради по цену однарођивања и покондирења. Његове просветитељске тежње усмерене су ка обликовању једне младе генерације на здравим основама „хришћанске и човјечанске дужности, без које би народ себе животињи приближио и себе понизио“. То је просветитељство народно и за народ, у славу његову, а не у славу просветитељске идеологије и њених светаца.

Као приповедач, Миљанов изнад свега љуби истину. Зато и не може да прећути оно што је незаобилазни део прошлости црногорске, али и арбанашке и турске: крвна освета, отмице, заседе, крађе, мучка убиства и много тога другог што не служи на част онима који су такве ствари чинили, али и њиховој родбини која жиг срамоте носи кроз генерације. Међутим, такви примери моралног застрањивања само су декор, изворни амбијент, који Миљанов вешто користи да у њега утка своју основну намеру: извући на светлост данашњице примере чисте хуманости и храбрости, да се не забораве и да младој генерацији врате веру у доброчинство. У контрасту са сценама физичког насиља и моралне нискости, јасније и снажније пред очи читаоца израњају из „мрака заборавности“ чојство и јунаштво појединаца са именом, презименом и пореклом.

Хуманизам пишчев огледа се и у потпуној отворености при избору јунака чије ће разумне речи и добра дела изнети на видело. Међу њима су и мушкарци и жене, и млади и стари, и богати и сиромашни, и православци и муслимани, и Срби и Арбанаси, па чак и Турци. Нема места било каквој предрасуди уколико је неко својим чојством и јунаштвом заслужио да му се часно име у потомству спомиње. То је једино што Миљанова као писца руководи да изабере овог или оног јунака и опише његов подвиг.

Језик „Примјера“ је огледало њихове моралне основе и просветитељске тежње, али и личности самог писца. То је језик народни, једноставан и јасан, груб само на прво читање, а уствари врло пажљиво пробран, прочишћен од двосмислености, не дајући могућност релативизацији бешчашћа и, самим тим, унижавању светлих примера човечности. Таквим језиком постижу се и веродостојност осликаних политичких и културних прилика и карактера и, у дужим причама, динамичност радње, што читање ове изузетне књиге чини правим уживањем.

Фото: насловна корица
Извор: www.srpskaknjizevnazadruga.com

Иако писана у време и на месту које не познаје појам „бестселер“, она је управо тако написана: да се чита лако и са задовољством (у једном даху, како би се данас рекло), да буде популарна и да се о њој прича, а да при томе од читаоца не захтева уметничко или стручно образовање. И сам писац је био самоук који се тек у педесетој години живота описменио.

Међутим, оно што овај „бестселер“ разликује од већине, у своје време, популарних књига, и оних некадашњих, а мало више и ових данашњих, јесте управо и њена врхунска вредност: дубока и чврста утемељености и у изворном народном и у општељудском моралу. Њена мудрост није исто што и високоумност прочитаних књига и високопарност усвојених крилатица, и није здрав разум малограђански или лукавост уличарска, него мудрост година проживљених у борби за личну и народну слободу, са људима и против нељуди.

Миљанов јесте самоук, али га као писца одликује невероватно бистра и брза мисао, која успешно проналази и издваја оно што је у исто време и занимљиво, али и корисно, настављајући тако, на један самосвојан начин, класичну традицију „пријатне и поучне“ књижевности.**

Можда овај „бестселер“ у данашње време делује застарело, превазиђено, као израз једног времена и једног морала који су неповратно прошли, па чак и као добра прилика за подсмехивање и ругање свему изворном, народном и иманентном обичном и једноставном човеку.

Можда поједини поступци и речи „горштака и сељака“ изазивају код модерног читаоца чуђење и неверицу, као да долазе из неког другог света, далеког и нестварног, готово као из легенди о паганским полубоговима и вилама.

Можда бисмо и осудили због занемаривања и злостављања мајку која сина кори што није у боју погинуо, па га још и враћа да спере љагу са образа свог и своје породице, називајући га сином тек када га донесу мртвог.

Можда бисмо и прогласили опасним по друштво и државу све оне сестре, побратиме, старешине и ратнике чије поступке не разумемо, чије поимање части и сврхе живота не умемо да сагледамо. Па хајде да их, са осмехом глупог презира и лажне интелектуалне надмоћи, одбацимо и заборавимо, хрлећи у пропаст што нам се спрема: виртуелно ропство.

А можда, за промену, за почетак промене, да прочитамо, без предрасуда, бистре главе и чиста срца, ову несвакидашњу збирку састављену у славу доброчинства, великодушности, праштања, несебичности, пожртвованости, храбрости, истинољубивости и човекољубља.

У славу часног и одважног човека чија се величина огледа, пре свега, у ћутању о сопственој величини.

У славу скромности и душевног мира.

Да прочитамо и разумемо: њене истине и наше заблуде.

Требало би, поготово данас.

Да поново поверујемо у смисленост доброте и сврховитост борбе под њеним божанственим барјаком.

* Миљанов Марко, „Примјери чојства и јунаштва", Нова школа, Београд, 2012.
** Хорације, „Писма", Српска књижевна задруга, Београд, 1972.