Тренутак истине

Могу да пишем много и могу да пишем одлично, али никада нећу моћи да напишем што желим: оно истинито.

Чак и када бих у томе, неким чудом, успео, нико, па ни ја, не би могао да прочита правилно, јер истинито се не приказује ни у гласовима, а камоли у словима.

Читао би, неки фантастични и идеални читач, те моје „истине“, тако лепо, тако течно. И тачно, али лажно. Намерно или ненамерно. И веровали бисте у његово лажно читање и одушевљавали се мојим лажним писањем.

Тако наивно. И невино и лицемерно. Људски.

А истинито, оно ненаписано, неизречено, дубоко жељено,  остало би, недодирнуто, негде између.

Између вас и ових редова. Између вас и мене. Између наших лажних, па макар и искрених: веровања, убеђења, знања, намера. Између свега што нас спаја и раздваја, гради и разграђује.

Између времена и простора, далеко од прича и филозофских утеха.

У нечему што наша чула не досежу, што наш разум не назире, осим као кратак бљесак муње свести; као сенку која нам је промакла пред сањивим очима, у месечином окупаној соби; као неизговорену, у реч или мисао неуобличену, запитаност усред вртлога свакодневице.

Варка ума. Предворје лудила.

Вековима већ погрешно тумачен трен надахнућа. Просветљења, откровења.

Истинито, и поред тих изузетно ретких наслућивања, остаје у оном, за човека недокучивом, између. Никад изречено, никад написано. Невиђено. Јер мора се даље: у нове лажи, нове фабуле, нове метафоре.

Можда би једино апсолутно чисти човек, бели лист папира, успео у томе: видети истину. Или, чак и - бити истинит. Али потомци, ти бели листови судбине, исписани за нас невидљивим мастилом могућности, и преци, избледели листови историје, прошарани древним, једва разумљивим писменима, иначе причљиви о свему, апсолутно ћуте само о томе: о истини и искуству истинитости. Или што и сами не виде и не осећају, или што не хају да нам дошапну.

Или што нас чувају, док не дођемо на ред. Док не будемо спремни, увек помало неспремни.

Јер на концу, равнодушно према најлепшим људским речима и највишим врховима људске мисли, све дође на своје. До завршетка свог предодређеног пута, тамо где истинито одувек чека да нас прихвати у свој вечни загрљај. 

У том тренутку, када пишемо или читамо последњу реченицу књиге или удишемо последњи дах живота, разумемо књигу, или свој живот, одједном, као чист и свепрожимајући субјективни осећај: задовољства, жалости, наде, разочарења, равнодушности, очаја...

То је, уједно, и најближе што човек за живота може приђи истини. Више нам, једноставно, није дато.

А онда: први и последњи сусрет са крајем, који нас ослобађа од лажи.

Заувек.

Фото: лична архива
(Сајам књига у Београду)